Možda je premijer Cvetković izgledao u početku kao ''Uroš nejaki'', ali njegov izbor sada već liči na plan da privilegovani društveni slojevi, dovrše pljačku potpuno osiromašene Srbije: Žarko KoraćTadić je surovo opomenut da je vreme puzećih reformi, uz zamrznut status severa Kosova, završeno. Medeni mesec je prošao, ostala je surova realnost, da je Srbija izgubila političku inicijativu, da je bez ikakvih novih ideja o tom konfliktu i da je od sada, na milosti unilateralnih inicijativa Prištine. Sada je rešenje carinskog pečata najmanji problem, mnogo veći je to što Beograd više neće moći da izbegava pitanje svojih ukupnih odnosa sa Prištinom
''Pregovori Beograda i Prištine nisu mogli daleko da stignu, jer Beograd od samog početka nije želeo da shvati njihovu važnost. Na lovorikama konačnog izručenja Karadžića i Mladića Hagu, vlast u Beogradu je te pregovore više videla kao 'demonstraciju dobre volje' i 'kooperativnosti u regionu', nego kao stvarnu potrebu Beograda. Sve je izgledalo rešeno – ne samo da je status kandidata za članstvo u EU izgledao praktično obezbeđen, već je lobirano i za datum početka pregovora. Priština se tretirala sa uobičajenim prezirom, kao nesposobna da vuče samostalne političke poteze i ophrvana unutrašnjim problemima korupcije i ponovnih sudskih procesa Haradinaju i Limaju'', kaže za e - Novine Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije.
* Da li je srbijanska vlast sada jedino pred odlukom o tome ko će građanima da saopšti ono što ne žele da čuju, ili iskreno veruje u mogućnost da se sačuvaju neki prerogativi srpske državnosti, ma kakvi oni bili i po bilo koju cenu?
''Arogancija se skupo osvetila. Jednom munjevitom policijskom akcijom na granici sa Srbijom, vlast u Prištini je promenila status kvo, tako drag Beogradu. Jer fantomska politika 'i EU i Kosovo', čiji je pravi tvorac Vojislav Koštunica, više u praksi ne postoji. Beograd je veoma direktno suočen sa velikim opasnostima nedefinisanog statusa severa Kosova, gde vlast velikim delom drže radikalne političke grupe Srba, šverceri sa obe strane granice i grupa tajkuna iz Srbije koja fiktivnim i stvarnim carinskim transakcijama, zarađuje ogromne novce.''
''San o kontroli dela Kosova, tako drag grupi takozvanih nacionalnih intelektualaca u Srbiji, od kojih je najpoznatiji Dobrica Ćosić, samo je druga reč za pokušaj podele Kosova. Pored Republike Srpske, sever Kosova je po njima drugi deo procesa 'stvaranja nove srpske države'. Ovi kartografi krvavih ruku ne odustaju. Treba po njima nadoknaditi 'izgubljene teritorije' u BiH i Crnu Goru. Sada misle na novi način – 'pametno', odnosno puzećim promenama na tom prostoru. Izgleda da Ćosić koji sve više publikuje svoje političke testamente, sebe još uvek vidi kao srpskog Simona Bolivara, 'oslobodioca' svog naroda od 'kolonijalnog jarma'!''
''Sve se tu pomešalo i mržnja prema modernom dobu i nerazumevanje prirode evropskih društava i mesijanske ideje o 'spasavanju posrnulog društva'. Našeg 'srpskog Simona Bolivara', bi trebalo samo uporediti sa jednim istinskim balkanskim reformatorom, kao što je bio Kemal Paša Ataturk, koji je često i nasilno, pokušavao da jedno zaostalo društvo modernizuje i prilagodi novim vremenima. Za razliku od naših akademika, ovaj vojnik i reformator, odlično je znao da država opstaje samo ako se uspešno prilagođava istorijskom toku. On je gledao unapred, a naši akademici u lažnu, kičerajsku sliku prošlosti, kojoj se treba vratiti po svaku cenu. Oni žude za onom Srbijom koju su izvanredno ismejali još davno jedan Radoje Domanović i Milivoj Glišić. Bedni su oni naslednici ovih književnih gorostasa.''
''Dodajmo uzgred, jedno tragikomično poređenje - šta bi naše društvo 'piši ćirilicom' reklo da zna, da je Kamal Paša Ataturk naterao Turke da pišu latinicom!''
''Dodikova grubost i bezobzirnost u javnim izjavama, njegov smisao za lični 'biznis' i njegovo destruktivno ponašanje došli su do tačke kada se mora postaviti pitanje zašto se Beograd direktno ne ogradi od njegove politike? Posle će biti kasno, Beograd je već saučesnik jedne bahatosti lišene smisla, koja neće imati dobar kraj.''
* U kojoj je meri pitanje Kosovo ili Evropska unija zapravo lažna, preciznije nepostojeća dilema; iznosi se pred građane u formi koja podrazumeva da Srbija ima čime da trguje, da ima šta da ''izda''?
''Dilema 'Kosovo ili Evropska Unija', ne postoji u stvarnosti. To je samo maskirano odbacivanje evropskih integracija. Ta tradicija u Srbiji postoji veoma dugo, stvorena je davno pre ideje ujedinjene Evrope. Treba samo čitati tekstove vladike Nikolaja Velimirovića koji govori o 'kurvi Evropi', obuzetoj materijalnim vrednostima, umesto duhovnim, kao svet pravoslavlja. Nikolaj Velimirović čak smatra da je naš duhovni život u suštini inkopatibilan sa evropskim. Da su to antagonistički pogledi na život koje ne treba mešati. I to govori čovek koji je jedno vreme živeo u toj Evropi, koju odbacuje! Kosovo se ovde maksimalno zloupotrebljava, radi zaustavljanja 'pogubnog kursa Srbije'. Ono je, paradoksalno, samo prazna floskula za srpske nacionaliste. Evropa njima smeta, njena sekularnost i racionalizam, njena industrijska revolucija i postepena transformacija ideje nacionalne države. Njihov ideal je pastoralna Srbija, 'domaćinska', zamrznuta na početku svoje nacionalne revolucije, negde na početku devetnaestog veka. Oni slično Dimitriju Ljotiću, veruju u 'organsko jedinstvo srpskog naroda', ideju odbačenu još Francuskom revolucijom i izgradnjom građanskog društva. Zato se Kosovo tako bezobzirno koristi u političkim bitkama u Srbiji, ono je šifrovana reč za antevropsku politiku u Srbiji.''
* Ekspresna mobilizacija u blokadi puteva i prelaza, te činjenica da je država prepustila državni posao ''naoružanom narodu'' upotpunili su utisak o institucijama kao provizorijumu koji je van demokratske kontrole. Podsetilo je to na Hrvatsku od pre tačno dvadeset godina i balvan - revoluciju smišljenu i dirigovanu iz Beograda. Vidite li u vlasti nameru i način da se okane takvog prisustva na Kosovu? Da li se jugoslovenski ratni krug konačno zatvara tamo gde je nastao?
''Nova 'balvan revolucija' na severu Kosova, opasno je podsetila na događaje u Hrvatskoj, sa početka devedesetih godina prošlog veka. Nije samo ikonografija bila slična, bila je slična i suština. Pre svega odbacivanja države na čijoj se teritoriji sve to zbiva i ideja, da će Beograd imati moći da zaštiti 'pobunjenike'. Ako su protekli događaji na severu Kosova nešto pokazali, to su slabost Beograda i njegova skoro potpuna nemoć da utiče na događaje. Naravno, zvaničnog Beograda. Ostalo je prilično nejasno kakve veze vođe nove 'balvan revolucije' imaju sa nacionalistima i tajkunima u Beogradu, ali, jedna stvar je jasna, Tadić je surovo opomenut da je vreme puzećih reformi, uz zamrznut status severa Kosova, završeno.''
''Medeni mesec je prošao, ostala je surova realnost, da je Srbija izgubila političku inicijativu, da je bez ikakvih novih ideja o tom konfliktu i da je od sada, na milosti unilateralnih inicijativa Prištine. Sada je rešenje carinskog pečata najmanji problem, mnogo veći je to što Beograd više neće moći da izbegava pitanje svojih ukupnih odnosa sa Prištinom.''
''Moje duboko ubeđenje je da će se i 'puzeća' politička kriza u BiH u odnosima Sarajeva i Banje Luke, takođe, u skoroj budućnosti, otvoriti na mnogo direktniji način. Teško je reći kako, ali je sigurno da primer severa Kosova pokazuje da svi nerešeni problemi imaju tendenciju da se produbljuju. Svakodnevno cinično nipodaštavanje BiH kao države osvetiće se Miloradu Dodiku. Njegovo prazno junačenje je dostojno operete Franca Lehara. Da nije njegove potpune neosetljivosti prema bošnjačkim žrtvama, posebno u Srebrenici, možda bi bilo i zabavno. Ovako je gotovo jedinstveno u celokupnoj posleratnoj istoriji Evrope. Još se nije dogodilo da neko ismeva žrtve zločina koji je međunarodni sud označio kao genocid. Možda je najbolje svedočanstvo vremena u kojem živimo, da tog čoveka još primaju u goste strani državnici, a Tadić učestvuje u njegovoj predizbornoj kampanji. Njegova grubost i bezobzirnost u javnim izjavama, njegov smisao za lični 'biznis' i njegovo destruktivno ponašanje došli su do tačke kada se mora postaviti pitanje zašto se Beograd direktno ne ogradi od njegove politike? Posle će biti kasno, Beograd je već saučesnik jedne bahatosti lišene smisla, koja neće imati dobar kraj. Ritualno zaklinjanje u celovitost BiH kao države, neće pomoći. Dodik je direktni naslednik politike koja želi čerečenje BiH i koja se u tom smislu zaista oslanja na ratna zbivanja.
* Prošle su tri godine Vlade premijera Mirka Cvetkovića koji je tim povodom rekao da su ''zbog svih uspeha Vlade kritike opozicije politički marketing''. On je ekonomske probleme, za koje kaže da su jedini, pripisao ekonomskoj krizi, nagoveštavajući ''otvaranje novih perspektiva''. Koji su ''svi uspesi'' Cvetkovićevog kabineta i šta od njega možemo da očekujemo?
''Ekonomsko stanje u Srbiji je teško, ali je mnogo teže saznanje da ekonomsku poliku vode potpuno nekompetentni ljudi. Možda je premijer Cvetković izgledao u početku kao 'Uroš nejaki', ali njegov izbor sada već liči na plan da privilegovani društveni slojevi, dovrše pljačku potpuno osiromašene Srbije. To je počelo prvom Koštuničinom vladom, kada su stvorene veoma opasne veze nekoliko srpskih tajkuna i najbližeg Kostuničinog okruženja, pre svega njegovog kabineta. Tada su sve glavne finansijske afere i kreirane, od privatizacija trgovačke mreže do prodaje 'Večernjih novosti'. Mi sada živimo u senci te faze potpunog bezakonja, od Luke Beograd do 'Puteva Srbije', ili nabavki u Železnicama.''
''Vreme Vojislava Koštunice neće biti zapamćeno samo po paljenju ambasada i opstruisanju suđenja ubicama Zorana Đinđića, već i po nezapamćenom bogaćenju nekoliko ljudi u Srbiji. Vlada Mirka Cvetkovića nije imala snage ni da pokrene istrage tih nezakonitosti. I sama je ušla u mutne poslove sa tim ljudima i time urušila i ono malo kredibiliteta koji je imala.''
''S druge strane, ne postoje ekonomski prioriteti zemlje. Zapravo, menjaju se svaka tri meseca. I rezultat je potpuna pauperizacija (osiromašenje) građana. U Srbiji se polako širi strah od bede i neki delovi Srbije su potpuno ekonomski devastirani. To vešto koristi kralj srpskih demagoga Mlađan Dinkić, koji veruje da će ga obećanja o regionalnom razvoju ponovo dovesti na vlast. Čovek koji je u politiku ušao knjigom 'Ekonomija destrukcije', koja je kritikovala Milosevićevu pljačku građana, sada koristi ekonomsku destrukciju za koju je i sam odgovoran, za političku promociju. Treba zaista biti posebna ličnost, pa na takav način doći na vlast.''
* U ovakvoj atmosferi počela je predizborna kampanja; premijer tvrdi da 'nema šanse da vladajuća koalicija izgubi na izborima', a analitičari tvrde da je reč o nerealnom optimizmu, odnosno rutinskom upućivanju pozitivnih poruka biračima. Šta će biti ključne teme i poruke kojima će se političari obratiti biračima?
''Izborna kampanja će imati malo tema; status Kosova, ekonomsku situaciju i evropske integracije. Taj koktel će sve veće stranke mućkati po svojim potrebama. Dakle biće neorginalna, kombinacija socijalne i nacionalne demagogije. Neće biti novih ličnosti, što će je činiti neinspirativnom. Glavni, u suštini i jedini problem, svakako će biti izlaznost birača. Tako će Srbija, posle izbora, iz faze rezignacije stići do faze očaja. Srbiji predstoji nekoliko vrlo teških godina. Ne radujem se tome.
* Dragan Đilas je oštro kritikovao Evropsku zajednicu zbog navodno nepredvidivog broja zadataka koje stavlja pred Srbiju, kao da je reč o svojevrsnoj šikani. Usledili su slični tonovi iz gotovo svih stranaka. Jedna od izjava koja to ilustruje je mali državni udar Ivice Dačića koji je najavio da policija neće štititi učesnike Parade ponosa baz odluke vrha vlasti i naredbu o tome prepustio Koaliciji za evropsku Srbiju. Ministar je bahato rekao da neće da radi posao za koji je plaćen, a reakcija koalicionih partnera nije bilo?
''Proevropski lider Ivica Dačić započeo je izbornu kampanju. Lice koje pokazuje je sve poznatije. Posle 'dogovorne ekonomije' njegovog bivšeg gazde Slobodana Miloševića, sada nam on nudi 'dogovornu policiju'. Takva policija ne bi radila ono što joj zakon nalaže, već ono što se političari 'dogovore'. Dakle, kakva ljudska prava, kao na primer pravo na javno okupljanje i javno izražavanje političkog stava. Problem okupljanja će, izgleda, da reši homofob, gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković Palma, Arkanov general koji je postao čuven posle izjave da u Jagodini 'nema ni jednog homoseksualca'. Čak i ako ostavimo po strani zanimljiva psihoanalitička tumačenja ovakvih ispada homofobije, to je politički partner Ivice Dačića.
Dakle, u Srbiji su trenutno homofobne izjave najsigurniji put do popularnosti. Takmičenje je upravo otvoreno i sigurno će mu se mnogi priključiti. Umesto da civilizuju javnost, naši političari podilaze najneobrazovanijem i najkonzervativnijem delu građana. A to je slika naše političke elite i njenog ponašanja u celini. Kako će reći išta suvislo o Kosovu, ako to 'nije popularno'? Popularnost je sve, društvena odgovornost - ništa.''
''I onda se može postaviti opravdano pitanje, šta u Srbiji uopšte znači biti politička ili društvena elita? Ako elita govori jezikom ulice, ko će govoriti jezikom prosvećenosti?''
* Teniski uspesi Novaka Đokovića zasenili su probleme o kojima govorimo. Kako, kao psiholog i kao političar, objašnjavate ovaj nacionalni beg iz realnosti? Državni vrh je Đokovićev uspeh ekspresno ocenio kao događaj koji preko noći stvara lepšu sliku o Srbiji u svetu, a u ostrašćenijim izjavama teniser je upotrebljavan kao osvetnik za sve loše što se dogodilo Srbima, budući da ni za šta nisu bili krivi. Predsednik Tadić je konstatovao da smo ''dugo patili i bili pod velikim pritiskom'', te da su Đokovićeve pobede ''nešto sjajno za Srbiju o kojoj je dugo slika bila loše ispredana i čitava priča postavljena na lošim osnovama''?
''Izvanredni teniski uspesi Novaka Đokovića odavno su politički zloupotrebljeni u našem društvu. Do toga dolazi i drugde, ali ne ovako masovno. Ja ne očekujem da jedan dvadesetčetvorogodišnji mladić tome može da se suprotstavi. Ali, čovek u neverici gleda količinu manipulacije čisto individualnim uspehom. U ljudskoj prirodi je da se identifikuje sa uspešnima, ali ne i da se to prikazuje kao 'nacionalna osveta'. Neki komentatori su otišli toliko daleko, da su to shvatli kao nacionalnu borbu i pitanje vrednosti jednog naroda. Zamislite onda, kako će taj ključ za tumačenje njegovog uspeha da izgleda, kada on, kao i svaki sportista, dođe u situaciju da gubi mečeve. Šta će onda biti? Nacionalna izdaja? Sunovrat naroda?''
''Sport i politika su, nažalost, često isprepleteni, ali zreli narodi se bar trude da to drže razdvojeno. Priče o tome da su uspesi Novaka Đokovića 'novo lice Srbije', imaju tačno toliko smisla koliko je tenis kao sport slika Srbije.''
* Kako, u tom kontekstu, ocenjujete današnji odnos građana Srbije prema novijoj istoriji? Postoji li bar minimum saglasnosti oko činjenice da je ratove u bivšoj Jugoslaviji osmislila i realizovala beogradska ratna mašinerija i da su Srbi činili ratne zločine? Koliko je realno očekivati da će suđenje Ratku Mladiću pomoći da se građani Srbije konačno suoče sa nedelima koja su u njihovo ime, ali i uz njihovu finansijsku i biračku potporu, učinjena u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu?
''Odnos prema neposrednoj prošlosti je jedno od najkrupnijih pitanja savremene Srbije. Umesto odgovorne i javne debate, mi prisusvujemo gotovo hajdučkom pokušaju revizije istorije. Jedna grupa istoričara i intelektualaca, okupljena pre svega oko Zavoda za izdavanje udžbenika, pokušava, gotovo podvalom, da nas stavi pred svršen čin. Već je bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, Dejan Medaković, uvrstio Milana Nedića u ediciju sto najznačajnijih ličnosti srpske istorije! Taj kulturni skandal je prošao gotovo bez reakcija javnosti. Ali to je bilo tek opipavanje terena. Svi kasniji pokušaji revizije, oslanjali su se na tu tehniku. Bez prethodne rasprave i stvarne recenzije, samo se štampaju udžbenik ili dopunska literatura za školu, u kojima se kolaboracija tokom Drugog svetskog rata, prikaže kao 'spasavanje naroda'. Tako su vremenom kvislinška vlada Milana Nedića i četnički pokret Draže Mihailovića, postali legitimni borci za slobodu svog naroda i nepravedno proganjane ličnosti!?''
''Potpuno se izostavlja suodgovornost Nedićeve vlasti za genocid nad Jevrejima u okupiranoj Srbiji ili masovna streljanja srpskih antifašista i rodoljuba. To se sve maskira antikomunizmom, pa je tako predlog prvog zakona o restituciji koji je sačinila Koštuničina vlada, za datum od koga treba početi restituciju, uzela početak nacionalizacije i konfiskacije posle rata, iako je Jevrejima imovina oduzeta još 1941. godine, odlukama upravo Nedićeve vlade. Tako su srpski Jevreji, ponovo svrstani u građane drugog reda, samo da bi se prikrile zločinačke odluke Nedićevih vlasti. Pa i fantomsko traganje za 'grobom Draže Mihailovića' na Adi Ciganliji u Beogradu, deo je pokušaja da se od njega napravi mučenik i 'nevina žrtva'. Tragično je to što o ovome nemamo ni jednu izjavu predsednika države ili vodećih političara. Kao da se radi o privatnoj inicijativi koja nema veze sa državom. Uostalom, Demokratska stranka je u Skupštini Srbije glasala za rezoluciju kojom su izjednačena prava antifašista i ravnogoraca tokom Drugog svetskog rata. Uzgred, to nikad nije pretočeno u validna podzakonska akta. To je bila samo politička odluka.''
''Slično je i sa događanjima od 1991. do 1995. godine, sa tom razlikom što tu ima još manje javne rasprave. Zapravo, o tome se rasprava vodi samo slučajno, ili povodom nekog političkog incidenta. Kao da Srbija nema snagu za to suočavanje. Možda su one jagode kojima je Ratko Mladić počašćen posle hapšenja, prava slika odnosa prema tom vremenu – nedostatak pune svesti o težini zločina koji su učinjeni i o odgovornosti tvoraca i naročito, egzekutora te politike. Često se kaže da Srbija tek čeka svog Vilija Branta. Lično mislim da će prvo morati da sačeka svog Simona Vizentala, čoveka koji je ceo svoj život posvetio borbi da zločinci ne ostanu nekažnjeni. I objavio dve knjige pod veoma karakterističnim naslovima: 'Ubice su među nama' i 'Pravda, ne osveta'.''
(Razgovarao: Bojan Tončić)
Нема коментара:
Постави коментар