четвртак, 6. октобар 2011.

ANJA SUŠA: PRELAZAK NA DRUGU STRANU


     Gospodu koja drže do "porodičnih vrednosti" ljubazno pozivam da iste zastupaju nekakvim konkretnijim činom ili novčanim iznosom.


     Trudnoća i porođaj su nalik prelasku preko uskog mosta. Drugi vas mogu dopratiti do tog mosta. Mogu vas pozdraviti na drugoj strani. Ali preko mosta prelazite sami. (Afrička poslovica)



     Veoma me je obradovala ideja nabavke novih inkubatora u okviru akcije "Bitka za bebe", koja je, ovih dana, kako saznajem iz medija, uspešno završena. Budući roditelji mogu da budu makar malo spokojniji, bar kada je o inkubatorima reč. Ali, avaj, ima tu još podosta problema, duboko uronjenih u sveopštu zaveru ćutanja koja postoji u našem društvu, naročito kada je reč o onome što se zove zdravstvo, a osobito o onom njegovom delu koji se tiče dece, koja su, videli smo baš povodom neodržane "parade ponosa", simbol "porodičnih vrednosti", koje ujedinjuju izrazito koloritan spektar nespojivih političkih subjekata na srpskoj (političkoj) sceni. Pomenimo, na primer, činjenicu da su obe dečije bolnice u Beogradu, od kojih je ona u Tiršovoj izgrađena pre Drugog svetskog rata, u poprilično "problematičnom" stanju. Nekako ne mogu da se ne zapitam (kao verovatno i mnogi drugi roditelji koji su se sa bolesnim detetom gurali u preuskim hodnicima klinike u Tiršovoj, ozbiljno rizikujući da se onome zbog čega su došli pridruže još poneki virus ili bakterija) zašto za proteklih desetak godina relativnog društvenog prosperiteta, nije izgrađena makar jedna nova bolnica za decu. Vrtići i škole jesu i to je za svaku pohvalu. Mnogobrojni neimarski poduhvati u oblasti izgradnje bankarskih objekata ili gigantskih tržnih centara koji niču širom Srbije iz dana u dan, poglavito u Beogradu, pokazuju mi da je tako nešto građevinski izvodljivo. Gde postoji volja, ima i načina, rekli bi Englezi. U ovom slučaju, a (kad malo bolje razmislim) i u svakom drugom u današnjoj Srbiji, to znači – politička volja. Ali i privatna inicijativa. Akcija sa inkubatorima me malo ohrabruje, jer, optimistična kakva sam, posle nekoliko (što dužih, što kraćih) boravaka u obe navedene dečije klinike, tvrdoglavo želim da verujem da je ovo tek početak, a možda i kamen-temeljac te neke buduće dečije bolnice koja, za sada, postoji samo u mojoj mašti ili u nekoj pristojnoj evropskoj državi, a to svakako nije ova u kojoj živim.


     I kao što kaže američka sociološkinja Naomi Volf: "Kada dobijete bebu, vi, zapravo, dobijate ceo novi svet; to je svet prepunjen poklonima, ali i gubicima. I dok su pokloni koje nove majke primaju, dobro dokumentovani, gubici su često sakriveni. To je istina koju nam niko nikada nije rekao". Ovaj citat me, uz neizbežne posttraumatske fleševe iz porodilišta, vodi sledećem pitanju: Da li nekoga zanimaju žene, koje su rodile bebe? Po tretmanu koji dobijete u porodilištu, koje je više nalik nekakvom gubilištu, gde se sprovode različiti zastareli i za ljudsko samopoštovanje pogubni rituali, kojima vas stalno podsećaju da ste, u trenutku dok prolazite kroz najznačajnije iskustvo u svom životu koje će vas zauvek izmeniti, dok rađate novi život, vi, zapravo, bolesni, reklo bi se da žene, kao takve, nisu baš na listi prioriteta u našem zdravstvenom sistemu. Osim ako su majke, a i to više u teoriji nego u praksi. Onog trenutka kada se porodite, od bezimene porodilje, postajete bezimena majka, pa vas tako i oslovljavaju (ako vas, uopšte, oslovljavaju). Postajete "majkaaa". "Uzmite ga, majkaaa – on nije od šećera!", "Razumem majkaaa da ste zabrinuti, popunite ovaj formular", "Što vi, majkaaa, postavljate toliko pitanja?"


     I zato, sa dubokim poštovanjem, čestitam svakoj ženi kojoj se nešto od gore napisanog učinilo poznatim, na hrabrosti da ponovo postane majka u Srbiji. A gospodu koja drže do "porodičnih vrednosti" ljubazno pozivam da iste zastupaju nekakvim konkretnijim činom ili novčanim iznosom.
(Anja Suša, 05.10.2011.)

Нема коментара:

Постави коментар