Piše: Nenad Čanak
Današnje generacije malo ili ništa ne znaju o tom oktobru i toj godini. Podsetiću, tada su celo leto ulice vojvođanskih gradova odzvanjale od patriotskih govora mitingaša koji su govorili o užasavajućem položaju Srba na Kosovu i kako taj položaj (koji će dovesti do potpunog iseljenja svega srpskog sa Kosova), nije moguće popraviti ako se ne ukloni "autonomaško rukovodstvo" u Vojvodini i ne usvoji novi Ustav jer je Ustav iz 1974. razbio Srbiju i srpska policija ne može na Kosovu da zavede red i mir. Još odjekuju reči Mihalja Kertesa "ako se ja kao Mađar ne bojim Srbije, zašto je se vi, Srbi, bojite" i govor Zorana Sokolovića sa belog trema Banovine (posle ostavki kompletnog vojvođanskog rukovodstva), u kome je obećavao jedinstvo i prosperitet, a razularena rulja prebijala osamdesetog policajca. Usledili su ratovi i klanice i strah i nesigurnost i paravojske koje su delile pravdu po vojvođanskim ulicama i prebijale i iseljavale.
A policija nije baš volela te u šarenim uniformama, ali je morala da ćuti jer su takva bila naređenja "odozgo". Bili su korisni jer su odrađivali najprljavije poslove, a država se pravila da ni ne zna ko su. Još na nekom zidu u Novom Sadu stoji već izbledeo plakat Badže i Arkana (načelnika javne bezbednosti Srbije i komandanta paravojne Srpske Dobrovoljačke Garde), a posle su obojica ubijeni u beogradskim restoranima, kažu, iz akciznih razloga.
I, danas, kada se otvore novine, zaista nije jasno, koji deo naše stvarnosti nije jasan? Arkan je od vođe navijača postao ratni komandant, a navijači nisu prestali da se dresiraju u jurišnike čije usluge će "već nekom zatrebati", pa se sada neko čudi što su prestali s manevrima i prešli na sporadične ulične čarke, tek "da se probaju" pred odlučujući pohod na preuzimanje vlasti u državi. I zašto se čuditi takvim grupama, kada je za prijem potrebno ne znati napamet igrače tima za koji se navija nego, recimo, "spaliti šiptarsku pekaru".
Zašto se ko čudi fanatizmu maloletnika kada im je demokratski režim u Srbiji pre deset godina ponudio veronauku u državnim školama u (kako u Ustavu piše) sekularnoj državi, kada čak i MUP Srbije ima svoju krsnu slavu, a Patrijarh traži zabranu Parade ponosa. Da ne spominjem one episkope koji već godinama deci u tom povodu poručuju starozavetnu mudrost da "drvo koje ploda ne rađa treba saseći i u vatru baciti", ma koliko god to mirisalo na Hitlerove krematorijume.
Zašto se ko čudi što ruski ambasador čita patriotske bukvice državnom vrhu kada se na zgradi Stranke Ruskih Službi u Novom Sadu vijori natpis u kome se zahvaljuje Rusiji na ruskom, naravno, a Tomislav Nikolić pre samo par godina izgovara (kao predsednik Skupštine Srbije) da "ne vidi ništa loše u tome da Srbija bude ruska gubernija". I šta je onda čudno u tome što fašistički pokret Dveri ima na svom sajtu i svoj program preveden na ruski? Ili sa ruskog?
Pre dvadeset i tri godine je bezmalo sve što je postojalo u Vojvodini proglašavano za "elemenat državnosti". Na taj način su joj oduzeti svi resursi do mere da je čak i Lutrija Vojvodine postala elemenat državnosti. Ostavljena je ispražnjena ljuštura pokrajinske administracije, Skupština i Izvršno veće. Danas, posle toliko borbe, i Skupština Vojvodine počinje da se ljulja potresana samovoljom izvršne vlasti koja je koristi tek kao "grupu za pritisak" bez ikakvog digniteta, pa čak i elementarne procedure pri zakazivanju i otkazivanju sednica. I zašto se onda neko čudi što je u centralizovanoj Srbiji, nekada bogata Vojvodina, kada su joj oduzeta prava, novac i unutrašnja organizacija, postala nerazvijena regija – kako kaže hladna statistika.
Zašto se neko čudi što Dobrica Ćosić još uvek igra svoje političke domine kada se nikada država nije ogradila od mantre smrti koja glasi "Srbija je uvek dobijala u ratu, a gubila u miru".
Jedino što čudi je što još kao da niko nije primetio da je Vojvodina uvek dobijala u Evropi a gubila na Balkanu.
(Dnevnik, 02.10.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар