U kanadskom ''Toronto staru'' vole da istaknu kako je za njih svojevremeno pisao Ernest Hemingvej. Novinarska zvezda kojom se takođe ponose jeste Nelofer Pazira, rođena Avganistanka, danas Kanađanka, filmska umetnica, književnica, borac za ljudska prava i ambasadorka Unicefa. Ona je gošća 77. svetskog kongresa Međunarodnog PEN-a koji se održava u Beogradu. Zahvaljujući pratećem književnom festivalu ''Free the Word'' gostovala je i u Kulturnom centru Novog Sada. Predstavila je autobiografiju ''Krevet od crvenog cveća: U potrazi za mojim Avganistanom'', koja će uskoro izaći na srpskom jeziku, a publika je videla i film ''Kandahar'' u kome Pazira glumi. 
- Primarna umetnost kojom se bavim jeste film, kaže naša sagovornica. Oduvek sam mislila da je u osnovi svakog umetničkog izraza - dobra priča. Ta veština pripovedanja je, naravno, najvažnija u književnosti, ali nema ni dobrog filma bez dobrog scenarija. Mislim da umetnost ima misiju da menja svet oko nas, da ga čini boljim mestom za život, nego što je danas.
Prvi put ste u Srbiji, iako su vas i prethodnih godina zvali na Fest. Šta znate o nama?
- Priznajem da većina mojih saznanja potiče iz medija, naročito iz devedesetih godina 20. veka, kada je Srbija zbog ratova u regionu često bila prisutna u vestima koje su obilazile svet. Pod utiskom tih medijskih slika sela sam u avion za Beograd i gledala sam lica ljudi, razmišljajući koliko je njih dotakao rat i na koji način. Neminovno je bilo poređenje sa Avganistanom i sa medijskom slikom događanja u zemlji u kojoj sam se rodila. Ta slika je često pogrešna, iskrivljena i krnja. Novinarka sam pa mi je jasno da savremeni mediji moraju da budu brzi, samim tim i površini. Od običnih Avganistanaca sam mnogo puta čula da im je dosta da ih stranci povezuju sa terorizmom i verskom zatucanošću. Pretpostavljam da se i Srbi slično osećaju, nakon svega što je o njima rečeno po svetskim medijima. Malo sam šetala po Novom Sadu, ušla sam u dve crkve i u Sinagogu. Osetila sam da iza svih tih starih građevina ima puno burne prošlosti. Bilo bi inspirativno istražiti ljudske sudbine pod udarom te velike istorije, filmskim sredstvima, na primer.
Da li ste imali priliku da upoznate Haleda Hoseinija? Njegovi romani su ovde veoma čitani, jer mnogo bolje od svih novinarskih izveštaja svedoče o životu običnih ljudi, a naročito žena u Avanistanu.
- Upoznala sam ga preko njegovih romana ''Lovac na zmajeve'' i ''Hiljadu čudesnih sunca'' i delim vaše mišljenje. On je svetu približio patnje takozvanih malih ljudi, taj užas svakodnevice u ratnom okruženju. Zbog toga ga izuzetno cenim, a u Avganistanu je sve to vrlo složeno i isprepleteno, naročito za poimanja zapadnjaka.
Razmišljate li ponekad kakav bi vaš život bio da ste ostali u Kabulu, gde ste rođeni? Da li bi svi vaši talenti tamo mogli da dođu do izražaja?
- Da, razmišljam, ali retko, isuviše je to hipotetično. Rođena sam u liberalnoj porodici intelektualaca: otac mi je bio lekar, majka profesorka persijske književnosti, a domovinu smo napustili 1989. godine. Da smo ostali u Avganistanu, oni bi sigurno podržali sva moja umetnička nastojanja, ali je veliko pitanje bez odgovora, da li bi to bilo izvodljivo. U današnjem Avganistanu ja vidim mnogo mladih devojaka od 15, 16 godina koje bi postigle mnogo više, samo kada bi imale prilike koje su meni pružene.
- Najveće zadovoljstvo nalazim u pisanju; diplomirala sam novinarstvo i englesku književnost, a time se i profesionalno bavim. Moram ipak da kažem da je snaga filmskih slika veća od snage književne reči. Filmski jezik je brži i lakše prelazi granice, iako je moja životna strast - pisanje dobrih priča. Ako imam potrebu da svedočim o nečemu hitnom i veoma važnom, koristim filmske slike. Tako sam prošle godine snimila film ''Čin nečasti'', o ubistvima zbog povrede časti u jednom indijskom selu, koji je već prikazan u nekoliko zemalja. Da sam napisala knjigu o tome, ona bi se, verovatno, tek prevodila. Međutim, pisana reč mnogo duže traje i ostaje dublje u emocijama.
(Radmila Lotina, 15.09.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар