TAJNE MIKROKOSMOSA NIKOLE TESLE 7: NJUŠKANJE I KATASTROFA DOBROG UKUSA

TESLA SA MLADIM KRALJEM PETROM DRUGIM

     Mada "čovek ne može da egzistira bez socijeteta, kao ni kiseonika, vode i belančevina jer sve to nužan uslov egzistencije, ipak je smešno tvrditi da čovek živi da bi mogao da udiše vazduh, isto kao što bi bilo smešno reći da individua egzistira za socijetet. 'Socijetet' je samo pojam za simbiozu jedne grupe ljudi, ali ne može biti nosilac života jer je prirodni i jedini nosilac života individuum. I tako je u celoj prirodi", tvrdio je Jung. Sposobnost socijalne adaptacije važan je i nužan kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući jer postoji i unutrašnja. "Na zahteve spoljašnjeg sveta čovek može potpuno odgovoriti samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji, odnosno ako živi u saglasnosti sa samim sobom" (Jung), što je Tesla uspevao. Jer, odsustvo unutrašnje adaptacije sprečava proces individuacije, odnosno realizacije onoga što je najvrednije u jednoj ličnosti.


     Mada su pojmovi psihičke normalnosti i abnormalnosti formalno dijametralno suprotni, oni su u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije u veoma prisnoj vezi. Otuda je Frojd pisao: "više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili neuroze jasno odvojeni, niti da, u jednom karakteru, neurotske crte označavaju inferiornost. Neuroze nemaju nikakve posebne psihičke sadržaje, već neurotične osobe obolevaju od istih kompleksa s kojima se i mi zdravi borimo, ali zdravi znaju svoje komplekse da savladaju bez velike štete koja bi se mogla praktično dokazati, dok je kod neurotičara to savladavanje neuspelo pa se kao zamena javljaju neurotski simptomi". 


     Zdrav čovek, naravno, nije lišen problema i konflikata jer "čoveku su potrebne teškoće i one spadaju u njegovo zdravlje" (Jung). Otuda Binder ističe da "normalnima ne pripadaju samo one, potpuno neupadljive, neutralne i bezbojne, banalne i svakidašnje ličnosti već i mnogi, sasvim jasno profilisani tipovi" pa to mogu biti, sa jedne strane, visoko nadarene ličnosti, poput Tesle, a, sa druge, i neinteligentne, koje su po svojim oskudnim sposobnostima dorasle zadacima svakodnevnog života, i podbacuju tek kad problemi prevazilaze njihove intelektualne mogućnosti.


     Teslina simptomatologija izlazi iz okvira onog što se u klasičnoj psihijatriji označava kao "neurotsko" ili "psihotično". Jer, kao što ističe Jung, "u pravoj psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme". To mnogi psihijatri, a neretko i psihoanalitičari, potpuno zanemaruju i postavljaju dijagnozu samo na osnovu spoljašnje kliničke slike, ne vodeći računa o tome šta se iza te i takve kliničke slike nalazi. Pod psihijatrizacijom Tesle podrazumevam neosnovano etiketiranje njegove ličnosti psihijatrijskim dijagnozama – od neuroze i homoseksualnosti, preko shizoidne ličnosti pa sve do psihoze, što je činjeno mada Tesla nikad nije zatražio pomoć psihologa ni psihijatra jer mu, jednostavno, takva pomoć nikad nije ni bila potrebna. 


     Umetničko delo nije nikakva bolest i zahteva sasvim drugačiji pristup od psihijatrijskog; delo nije čovek već nešto nadlično pa o "umetniku ne treba govoriti kao o ličnosti, već o stvaralačkom procesu". Jer, "lično kod umetnika nikad nije važno za njegovu umetnost pa njegova lična biografija može da bude biografija jednog filistra, časnog čoveka, neurotičara, manijaka ili zločinca. To sve važi i za naučnika". Mogućnost smelih zaključaka lako može zavesti na upotrebu nasilnih postupaka, "prljavog njuškanja i katastrofe dobrog ukusa pod plaštom nauke". Pri tome se psihijatar ili psiholog samozadovoljno dive postavljenoj dijagnozi, usled čega čak i ne primećuju da su potpuno zaobišli umetničko ili naučno delo, koje je trebalo da bude predmet njihove analize. 


     Mada takvo seciranje može biti interesantno, ono poseduje toliko naučne vrednosti koliko i obdukcija Ničeovog mozga, koja bi mogla jedino da pokaže od koje je atipične forme paralize umro.
Slično je i sa podvrgavanjem Ajnštajna psihoanalizi i stavljanjem njega i njegovog dela na psihoanalitički kauč, pri čemu se "radoznalo i zlurado zaviruje u njegovu privatnost". Jer, njegovo nadlično naučno delo je izvan i iznad nekonvencionalnog pa možda i "čudnog" odnosa prema supruzi, našoj zemljakinji Milevi Marić, odnosa koji, čak i ako je bio upadljiv, dubinskopsihološki je i shvatljiv i prihvatljiv jer ne možemo očekivati od jednog Ajnštajna konvencionalno ponašanje, kao od jednog filistra.


     Sve ovo je, eksplicitno i implicitno, i u psihijatrizaciji Tesle, poput psihoanalitičke studije Džula Ajzenbada, kao i radu Vladete Jerotića "Psihološki portret Nikole Tesle", koji bi zbog svog sadržaja, pre mogao biti naslovljen "Psihijatrijski portret". Jerotić, poput Ajzenbada, Teslinu simptomatologiju šablonski svrstava u neurotski poremećaj, uprkos činjenici da Teslini "neurotski" simptomi ne samo da nisu remetili normalno funkcionisanje njegove ličnosti, niti su negativno uticali na njegovo stvaralaštvo već, kao što ističe i sam Jerotić, kod Tesle "do početka njegovog adolescentnog doba ne možemo da primetimo ništa upadljivo što bi nagoveštavalo kasniju obdarenost ili neurozu", odnosno, da o eventualnoj "bližih i sigurnijih podataka iz Teslinog ranog detinjstva mi nemamo". (Piše: dr Ivan Nastović)