UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 3: ZADAH ZALUĐENE NACIJE

HIMLER SLAO ESESOVCE U ARHEOLOŠKE POHODE

     Zakon za ''ponovno uspostavljanje profesionalne civilne službe'' je legalizovao uklanjanje svakog vladinog činovnika koji nije zadovoljavao kriterijume nacionalsocijalista. Upravnici i osoblje muzeja, urbanisti, profesori univerziteta i akademici – svi su bili državni činovnici. Za ostale je Jozef Gebels, novi ministar propagande i prosvete, predložio da se osnuje Komora Rajha za kulturu. Od svih pisaca, muzičara, trgovaca umetninama, arhitekata i drugih, zahtevalo se da budu članovi te krovne organizacije. Oni koji joj nisu pripadali nisu mogli da zadrže poslove, prodaju i izlažu svoje radove, čak ni da stvaraju. Komori nije bio dozvoljen pristup Jevrejima, komunistima i umetnicima čiji se stil nije priklanjao nacističkom idealu. 


     Ubrzo pošto je postao kancelar, Hitler je položio kamen temeljac za Kuću nemačke umetnosti u Minhenu, njegov prvi veliki građevinski projekt. Istina, čekić za ceremoniju otvaranja slomio mu se u ruci. Alfred Rozenberg, prvobitno teoretičar umetnosti, postavljen je za intelektualnog vođu Partije, sa neverovatnim zvanjem ''čuvar celokupne intelektualne i duhovne obuke Partije i udruženja''. Frik, kao ministar unutrašnjih poslova, postavljao je komesare za umetnost u provincijama. Čak je i SS imao umetnički ogranak, ''Društvo za istraživanje drevne germanske istorije i nasleđa predaka'', koji je finansirao arheološka istraživanja po celom svetu, od Tibeta do Južne Amerike. Pređašnje Ministarstvo kulture se trudilo da najbolje što ume da spasi sebe i dragocenosti svojih muzeja. 


     Povodom otvaranja Kuće nemačke umetnosti, objavljena je luksuzna brošura na više jezika. Sadržala i tekst vanredno lošeg ukusa: ''Na jasan poziv onoga koji je u sebi ujedinio sve plemenite karakteristike rase u njenoj najvećoj snazi, ljudi su odbacili lažnu umetnost ciničnih i prezrivih klevetnika vrline i istine; ona će biti zamenjena istinskom germanskom umetnošću - dišući plućima nacije.'' 


     Šta je taj ''dah nacije'' isprva nije bilo jasno ni Hitlerovom najužem krugu. Albert Šper, zadužen za dekoraciju Gebelsove kuće, kasnije je pisao: Pozajmio sam nekoliko Noldeovih akvarela iz berlinske Nacionalne galerije. Gebels i njegova žena bili su ushićeni, dok Hitler nije došao u inspekciju i izrazio krajnje neodobravanje. Ministar me je odmah pozvao. ''Slike moraju smesta da idu; prosto su nemoguće.''


     Hitler je hteo da potpuno raskrsti sa defetizmom i levičarskim idejama vajmarskih godina; nije želeo prikaz prave slika rata, a malograđanski se gadio onoga što je nazivao ''nedovršenim radovima''. Neki su pokušali da prave kompromise. Maks Zauerland, direktor hamburškog Umetničkog paviljona, ekspresionizam je predstavio kao primer nordijske germanske umetnosti. 
Proces eliminacije neprihvatljivih članova umetničke zajednice u unutrašnjosti je tekao jako brzo. Za upravnika Gustava Hartlauba je utvrđeno da u podrumu svog muzeja u Manhajmu ''krije kontroverzne radove''. Među njima i Marka Šagala, koji je potom na prikolici vozan po gradu, zajedno sa Hartlaubovom fotografijom na čijoj je poleđini bila zakačena cena koju je platio za sliku. Muzej Folkvang iz Esena predat je na upravljanje SS oficiru, grofu Klausu fon Budišinu, jednom od malog broja istoričara umetnosti u Partiji. On je odmah naložio da se preko poslednje čuvene zidne slike Oskara Šlemera naslika drugi mural. 


     Ni trgovci delima "degenerisane" umetnosti nisu ostavljeni na miru. U galeriji Nirendorf u Berlinu otvorena je 1936. izložba radova Franca Marka, koji je u Prvom svetskom ratu zaradio orden Gvozdenog krsta. Izložbu je iznenada prekinuo Gestapo i vlasnicima galerije poslao pismo da bi prodavanje i izlaganje Markovog rada ugrozilo nacionalsocijalističku Kulturpolitiku i narušilo ''javni red i mir''. 


     Sami umetnici bili su uklonjeni sa pozicija predavača i članova javnih institucija. Šlemer, koga su nacisti greškom optužili da je Jevrejin, tražio je od poslodavaca potvrdu svoje pozicije, a umesto toga je dobio ''odmor''. Pruska akademija umetnosti zatražila je 1933. od svojih deset članova, da predaju ''dobrovoljne'' ostavke. Gotovo svi su pristali, samo je Nolde ostao simpatizer nacista, verujući da mu je dužnost da ''ljudima otvori oči za umetnost''. 


     Zbog rastuće diskriminaciju, mnogi umetnici su napustili Nemačku. One koji nisu, čekao je pakao. Nije bilo dovoljno samo uništiti i ismevati njihov rad, zabraniti prodaju ili izložbe, već je ''degenerisanim'' umetnicima zabranjeno i da kupuju materijal. Agenti Gestapoa su iznenada posećivali njihove kuće i ateljee. Miris terpentina u vazduhu ili posuda sa vlažnim četkicama bili su dovoljan razlog za hapšenje. Slikar Vili Baumajster o tome je pisao: Niko nije znao da sam nastavio da slikam u sobi na drugom spratu. Čak ni deca i posluga nisu smeli da znaju šta tamo radim. No, i ta tajna delatnost prekinuta je kad se u sobu na drugom spratu uselio SS kapetan. Oskar Šlemer je 1938. prihvatio posao u firmi specijalizovanoj za slikanje reklamnih murala. Do 1939. radio je kamuflažu na fabrikama i vojnim zgradama. Kasnije se uhlebio u fabrici boja, čiji su vlasnici zaposlili još nekoliko prokaženih umetnika.
(Piše: Lin H. Nikolas)