 |
| NEMCI HTELI DA KUPE I KANADSKE ŠUME |
Nijedna zbirka nije bila toliko ranjiva kao ona Žaka Gudstikera. Po iznenadnom letu svog gospodara i smrti njegovog imenovanog upravitelja, dvoje zaposlenih u firmi nakon okupacije Holandije, namamili su Gudstikerovu majku i banku koja je držala imovinu firme da ih imenuje za upravitelje. Neverovatno efikasno mešetarenje dok je rat besneo samo neki kilometar dalje, ali lešinari su počeli da kruže i ubrzo se obratili novim "vlasnicima" Gudstikera. Posebno su bili zainteresovana dvojica direktora nemačkog industrijskog giganta "Persila", ali i drugi. Neki od potencijalnih kupaca, manje-više delikatno, naglašavali su da nacisti mogu zapleniti inventar ove jevrejske firme bez nadoknade, pa je brza prodaja mudar potez.
Jedan od zainteresovanih bio je Alojz Midl, nemački biznismen i bankar koji je dugo živeo u Holandiji sa suprugom Jevrejkom. Među njegovim mutnim poslovnim kombinacijama bio je i pokušaj da kupi obalu Labradora radi nabavke drveta za Nemačku – Kanada je to odbila – te navodni šverc dijamanata. Dovođen je i u vezu sa Geringom jer je poznavao njegovu sestru i odlazio u Karinhal. Gering ga je preporučio kao poznavaoca holandskog tržišta, ali se ispostavilo da ume i da iskoristi predokupacionu paniku.
Pridružio se Geringovom dileru Hoferu u Holandiji i, poslušavši njegov savet i uz obećanje da će Geringu ponuditi prvu prednost, a Hoferu, naravno, dati procenat od bilo kakve preprodaje, od nejevrejskog nemačkog bankara Franca Kenigsa, takođe stanovnika Holandije, koji je imao finansijske probleme, kupio 19 slika, čak devet Rubensovih. I to je bio vrlo pametan i unapred smišljen potez jer Hans Pose, stigao samo neki dan kasnije spreman da kupuje za Hitlera, morao je ustupiti ove radove Geringu. Na daljoj turneji, Midl je upoznao Hofera sa još jednim nemačkim biznismenom oženjenim Jevrejkom, svojim bliskim prijateljem Hansom Tietjeom, koji mu je prodao lepu Kranahovu "Bogorodicu s Hristom". Fric Gutman, nemački Jevrejin koji je očajnički želeo da beži iz Holandije i veći deo svoje zbirke poslao u Pariz, ponudio je Midlu tri srebrne šoljice iz 16. veka. Od Danijela Volfa, čiji je brat na nesreću finansirao republikance u Španskom građanskom ratu, kupio je tri lepe holandske slike. Nakon takvih nabavki koje je bilo jako lako prodati, Midl je poželeo da ozbiljno trguje i nabavkom od Gudstikerove firme ušao u prvi red evropskih dilera.
Novi "vlasnici" su na Gudstikerovu firmu i imovinu stavili cenu od 2,5 miliona holandskih florina, ceo milion više od procenjene vrednosti. Glasine da je Gudstiker bio u ozbiljnim dugovima dale su objašenjenje za ovako visoku cenu i Midl je napravio ponudu. Od tog trenutka sve postaje nejasno. Da li je Midl radio u dosluhu sa Hoferom, Gudstikerovim vlasnicima, ni sa kim, ili i sa jednim i sa drugim; uglavnom, ugovor je potpisao Hofer i a Midl je platio 550.000 holandskih florina i dobio nekretnine: zamak Nijenord i vilu Ostermer, još jedno Gudstikerovo imanje na reci Amstel i ime firme. Gering, koji je doprineo sa dva miliona holandskih florina, dobio je nekih 600 slika, devet Rubensovih. To svakako nije bio povoljan pazar za rajhmaršala. Midl je, pak, uspeo da zaštiti od agencija koje su zaplenjivale jevrejsku imovinu Gudstikerovu majku, ali je nakon tog altruizma upisao vilu Ostermer na ime svoje dece. Gering se postarao za većinu slika, a Midl otkupio ostatak. Naredne četiri godine svojim je zemljacima prodao umetničkih dela vredna šest miliona florina.
Hofer je kupio još stotine slika iz Holandije i Belgije. Svaki put je deo pogodbe bila izlazna viza ili neka posebna forma plaćanja ili zaštite. Frajher fon Palm prodao je Lohnerovo "Hristovo rođenje" za gotovinu i specijalnu šumu u Virtembergu. Frau Fon Panvic, Argentinka i pripadnica nemačkog visokog društva u Holandiji, koja je ranije gostila Geringa u svojoj kući i sa zida prodala nekoliko crteža, želela je vizu za Švajcarsku. Gering je učtivo kupio njen Rembrantov "Portret muškarca sa turbanom" i četiri druge slike koje je video na zabavi, sve za 390 florina, dao joj vizu i zabranio vojsci da ulazi u njenu kuću. Ostatak zbirke je planirao da celu preuzme ako Argentina objavi rat Nemačkoj.
Iako je rajhmaršal pokazao izvesnu delikatnost, nije bio tolerantan kad je on molio. Ubrzo posle predaje Nemačkoj, Belgijanac Emil Renders obznanio je da prodaje zbirku od nekih dvadeset veoma lepih, iako tu i tamo "doteranih" flamanskih radova, ako kupac pristane da ih sve zadrži. Gering je bio zainteresovan. Renders, pokušavajući da se što bolje pogodi, uporno je menjao način uplate: od dolara, preko zlata do hartija od vrednosti. Ljut zbog ovoga, Gering je zbirku zamrznuo preko svoje Jedinice za kontrolu deviza. Midl, koji je imao veze u banci, poslat je da se pozabavi pregovorima. Bez znanja potčinjenih, Gering je Rendersu poslao kratku poruku: "Ako i ovoga puta ne budeš u stanju da se odlučiš, moraću da povučem svoju ponudu, a tad će stvari će se kretati normalnim tokom, i ja neću moći da učinim ništa tim povodom". (Milman je kasnije ironično prokomentarisao da Gering "nije imao običaj da takve stvari stavlja na papir"). Renders se smislio. Midl mu je platio oko 12 miliona belgijskih franaka u hartijama od vrednosti, što nije bilo lako izvesti jer je berza zvanično bila zatvorena. Zanemarena je kolekcionarova želja da se zbirka ne razdvaja, šest slika je bilo rezervisano za Geringa. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар