субота, 27. август 2011.

MOJ OTAC ĐILDO JE SPASAO PETROVARADINSKU TVRĐAVU


      Trebalo je da prođe više od pola veka da Petrovaradinka Marija Nikolić sazna da je njen otac Đildo Pesapane, nemački ratni zarobljenik u Drugom svetskom ratu, spasao Petrovaradinsku tvrđavu od rušenja prilikom nemačkog povlačenja iz Novog Sada, oktobra 1944. godine. 


     Tragom novinskog članka o spasiocima tvrđave u kom se spominje Đildo Pesapane i sama je krenula u potragu za ocem koga je poslednji put videla kada je imala osam godina. Tada ju je posetio u školi i doneo veliku čokoladu. Jedna požutela slika na kojoj je Đildo sa njenom majkom Emom, nekoliko dokumenata koji svedoče o njihovom trogodišnjem braku i adresa koju je rukom napisao sedamdesetih godina prilikom poslednje posete Novom Sadu, staje u jednu fasciklu uspomena koju Marija brižno čuva. Čuva i pismo iz Ambasade Italije u Beogradu u kom se navodi da je njen otac preminuo 17. jula 1999. godine u Pjaćenci. 


     Nekad osam tamburaša, a danas festival ''Egzit'' prosto se ne mogu zamisliti bez Petrovaradinske tvrđave. Međutim, ova monumentalna građevina sagrađena na Petrovaradinskoj steni mogla je lako da skonča 22. oktobra 1944. godine da nije bilo Pesapaneovog podviga. 


     ''Nemci su nameravali da iskoriste zarobljene Italijane da unesu eksploziv u podzemlje tvrđave i raznesu veliki broj objekata. Ali, zahvaljujući Đildu Pesapaneu, zarobljeniku koji je prenosio eksploziv, do aktiviranja velike količine eksploziva nije došlo. On je pobegao sa tvrđave, uspeo da obavesti Petrovaradince o nameri Nemaca i zajedno se sa meštanima vrati na tvrđavu da preseku žice i onemoguće paljenje eksploziva. Isto je pokušao da uradi i kod železničkog mosta, ali u tome nisu uspeli jer su jake vojne snage čuvale prilaze mostu'' kaže za ''Blic'' Nenad Šeguljev, potpredsednik Asocijacije za fortifikaciju Srbije. Zahvaljujući istraživanjima ove organizacije, Marija Nikolić je i saznala za očev podvig. 


     ''Majka mi je davno pričala kako je otac pokušao da preseče žice miniranog mosta, ali za ovu priču nisam znala'' priča Marija. O ocu se u kući nije mnogo govorilo, budući da su se njeni roditelji razveli kada je imala dve godine. 


     ''Moja mama je radila kao dobrovoljac u vojnoj bolnici u Petrovaradinu. On je kao italijanski vojnik bio nemački ratni zarobljenik i kada je video Emu obratio joj se: ''Sinjorina akva''. To je bio njihov prvi kontakt 1944. godine. Kasnije su počeli da se viđaju češće i razvila se ljubav.'' Svi stari Petrovaradinci znaju da je to bila ljubav kao iz španskih serija. O njoj su svi pričali. Ema je očigledno presudila da Đildo ostane u Petrovaradinu i nakon oslobođenja, ali njihov brak nije dugo trajao. Šezdesetjednogodišnja Marija, koja nosi ime po svojoj baki Italijanki, priča da se njen otac nakon razvoda ubrzo ponovo oženio te je 1949. godine u Petrovaradinu po drugi put postao otac dobivši ćerku Anu, a 1953. godine u Erdeviku rodio se i Vićenco, Marijin polubrat. 


     ''Oca sam poslednji put videla kada sam imala osam godina. Sećam se da je bio visok, i kovrdžave kose i malo tamnijeg tena. Znam da se tata bavio zemljoradnjom, a sedamdesetih se sa drugom ženom i dvoje dece vratio kući u Italiju. Otada o njemu gubim svaki trag'' priseća se Marija. 


     Priča o njenom ocu oživela je aprila ove godine kada je pročitala novinski članak u kom se pominje njen otac i pismeno se obratila Ambasadi Italije da sazna bar adresu oca. Dugo čekani odgovor je stigao u avgustu da je, nažalost, preminuo 1999. godine. U međuvremenu pokušala je da stupi u kontakt sa bilo kim koji zna nešto o njenom ocu. Preko interneta uspela je da dođe do Zorana Končara koji živi u Pjaćenci i koji je rekao da je poznavao Đilda i da je u dobrim odnosima sa Anom Pesapane. On joj je prosledio Aninu adresu. 


     ''Pošto pretpostavljam da nije zaboravila srpski jezik, napisala sam joj pismo u kom sam detaljno opisala da sam ja dete iz Đildovog prvog braka. Odgovor još nisam dobila, ali mi je Zoran rekao da je Ana bila šokirana kada je čula da ima stariju sestru. Ona uopšte nije znala za mene. Nadam se da nije pogrešno shvatila, ali samo želim da uspostavim kontakt sa svojom sestrom i bratom'' kaže Marija Nikolić. 


     Pesapaneova ulica 


     Nenad Šeguljev kaže da se i Asocijacija za fortifikaciju angažovala u pronalaženju podataka o Đildu Pesapaneu, pošto žele da podnesu predlog Skupštini grada da jedna ulica u Novom Sadu ponese ime po spasiocu Petrovaradinske tvrđave. 


     A postoji li bolje rešenje nego da nova ulica dobije naziv po čoveku čijom su zaslugom tvrđava i njeni tuneli ostali sačuvani do danas.

Нема коментара:

Постави коментар