Svako ko dolazi u La Paz, sem ako nije domorodac, biće bukvalno ošamućen kontrastima visoravni, nazupčenih snežnih vrhova Kordiljera, urvina i kaskada kroz koje se probija gradsko tkivo u kotlini, ali i razređenošću vazduha zbog koje je iskustvo visinske bolesti u ovom gradu neminovno.
La Paz, administrativni centar Bolivije, obiluje neobičnim kontrastima i specifičnostima koje gradu daju neponovljivu atmosferu izuzetnosti i mistike. Kako god stizao u prestonicu Bolivije, avionom preko vazdušne luke El Alto, autobusom, kolima ili železnicom preko visoravni Altiplano, putnik se odmah susreće sa dva upečatljiva kontrasta. Vazdušna luka El Alto sigurno je najviša takva luka na svetu. Nalazi se na 4.200 metara nadmorske visine, dok se sam grad nalazi nešto niže, u uskoj kotlini kojom vijuga reka Čokejapi (Choqueyapi) na prosečnoj visini od 3.600 metara nadmorske visine. Sa visine aerodroma, grad izgleda kao da je bačen i rasut u urvinama klisura i planinskih vrhova koji prelaze 6.000 metara i koji su uvek pod snegom.
Pre nego što će se bukvalno sjuriti u La Paz, putnika najpre sačeka jedno nepregledno naselje kućica boje blata, koje izgleda kao da je pod pritiskom visine na kojoj se nalazi potpuno poleglo po zemlji, tako da ga od tla razlikuje samo jedna tanka raznobojna linija krovova. To je najveće "divlje naselje" na svetu, koje se zove isto kao i vazdušna luka - El Alto. Niko ne zna koliko u njemu boravi ljudskih duša, niko nije pokušao da ih izbroji, a procene se kreću do milion stanovnika. To je naselje u kome gotovo da nema ulica, u kome nema kanalizacije, vodovoda, niti struje, u kome nema državnih institucija (pa ni vlasti), otuda se nikako ne preporučuje strancima. Ono po čemu se ceni njegova veličina jeste stalni prostorni rast, po čemu se zaključuje da je to naselje sa najbržim porastom stanovništva na svetu.
Ovaj grad na visoravni je grad blizanac sa glavnim gradom od koga ga deli samo 20 kilometara autoputa, ali i još nešto mnogo značajnije. Ako dolazite kojim slučajem u La Paz u večernjim ili noćnim satima, onda ćete biti u prilici da spoznate pravi kontrast koji deli ova dva grada sa gotovo istim brojem stanovnika: teški, boje blata, po zemlji polegli, mračni i gotovo nevidljivi El Alto odjednom i bez upozorenja prelazi u jedan rasprskavajuće zvezdani, svetlucavi horizont, gotovo lebdeći, vazdušasti grad La Paz. Na jednoj strani grad bede i tame, na drugoj grad svetlosti i raskoši.
Zemlja bogatih siromaha
Kontrast bogatstva i siromaštva karakterističan je u celini za Boliviju, pored Paragvaja jedinu zemlju Latinske Amerike koja nema izlaz na more i koja je stisnuta između ogromnih masiva Anda i Kordiljera. Za Boliviju, poznavaoci Latinske Amerike kažu da je zemlja koja liči na "magarca koji sedi na zlatu". To i jeste adekvatan opis, jer je Bolivija najsiromašnija zemlja kada je reč o standardu stanovništva, ali jedna od najbogatijih zemalja kada je reč o rudnom bogatstvu i nafti. Rudnici srebra - Potasi, koje je skoro pet vekova eksploatisala španska kruna, bili su osnovica imperijalnog širenja i vladanja ove dinastije celim kontinentom, dok danas to predstavljaju rudnici kalaja, neizmerne rezerve ruda gvožđa, magnezijuma, olova, druge na svetu po veličini rezerve nafte. Da ovaj kontrast između bogatstva zemlje i siromaštva stanovništva bude paradoksalniji treba znati da je uprkos naftnom bogatstvu na kome se nalazi, Bolivija zemlja koja uvozi benzin, jer ne poseduje vlastita
postrojenja za preradu nafte. I dalje skromna postrojenja za vađenje nafte pripadaju jednoj američkoj korporaciji, kojoj se nije "isplatilo" da na licu mesta podigne postrojenja za preradu sirove nafte.
Tako je Bolivija - zemlja "ubogog bogataša". Možda to i nije za čuđenje ako se opet uzme u obzir činjenica da je to jedina zemlja na južnoameričkom kontinentu u kojoj su indijanski domoroci iz plemena Ajmara i Kečua (ovi poslednji su potomci Inka) dominantna većina stanovništva zemlje (oko 70%), dok ostatak od 15% čine Mestici (mešanci indiosa i belaca) i 15% doseljeni belci, među kojima ima najviše Španaca, ali ima i dosta Nemaca (doseljenih posle Drugog svetskog rata), slovenskih naroda (Poljaci, Česi) i ostalih Evropljana. Otuda je to zemlja koja naročito drži do svog indijanskog porekla, ne samo iz davne Inka prošlosti, već i iz Novog doba.
Naime, ime Bolivija, zemlja je dobila po čuvenom vojskovođi i oslobodiocu cele Latinske Amerike od španskog jarma Simonu Bolivaru, po kome se naziva i osnovna novčana jedinica u Boliviji (bolivijano). U La Pazu, na najstarijem i najlepšem gradskom trgu, koji se po španskom običaju naziva Vojni trg (Plaza de Los Armas), jer su se tu odvijale vojne parade i svakakve druge državne
ceremonije, a naspram veoma lepe klasično-barokne, ali gotovo minijaturne zgrade parlamenta (odnosno ranije vlade, to jest guvernera) postavljena je statua sa likom Simona Bolivara, kao simbol indijanskog oslobođenja i republikanske vlasti.
Zavrzlama oko imena grada
Prvobitni indijanski naziv za La Paz - Čakijapa (Chuquiyapa), takođe sugeriše na bogatstvo zemlje, jer na ajamara jeziku znači "farma zlata" ili u bukvalnom značenju "rudnik zlata", a sve zbog toga što su se u blizini nalazila okna iz kojih se vadila ruda zlata. Svoj španski naziv La Paz, kao što mu i ime govori, duguje mirovnim sporazumima koji su se na tom mestu sklapali. Prvi put u drugoj polovini 16. veka, kada La Paz postaje naselje, a povodom sklapanja mira između pobunjenih Pizarovih trupa (osvajača Inka carstva) i kraljevskog guvernera Perua, poslatog od strane španske krune da upravlja novim kolonijama. U čast tog mira naselje je nazvano "Naša bogorodica mirotvorka" (Our Lady of Peace), da bi potom u 19. veku u toku nacionalnooslobodilačkih borbi protiv Španaca, u čast pobede republikanskih snaga kod Ajakučija, bio promenjen naziv grada u "Mir kod Ajakučija" (La Paz de Ayacucho). Ali u vezi sa statusom La Paza postoji sem ove zavrzlame sa imenom i jedna druga.
Naime, La Paz je glavni grad, politički, ekonomski, kulturni centar Bolivije, ali administrativni centar zemlje se i dalje nalazi u starijem gradu Sukre (Sucre), koji datira kao naseobina još od vremena Inka.
Visinska bolest
Svaki putnik koji dolazi u La Paz, sem ako nije domorodac, biće bukvalno ošamućen ne samo kontrastima visoravni, nazupčenih snežnih vrhova Kordiljera, urvina i kaskada kroz koje se probija gradsko tkivo u kotlini, stepskom i kamenitom ogoljenošću pejzaža Altiplana i bujne zelene vegetacije grada, već razređenošću vazduha, zbog koje je neminovno iskustvo visinske bolesti. Vazduh je na ovoj visini toliko razređen, da, recimo, puščano zrno putuje nekoliko metara duže nego kada je ispaljeno na nultoj visini morske obale. Ovo praktično znači da srce, krvotok i svi organi moraju mnogo brže da rade nego što je uobičajeno na normalnim visinama, što prouzrokuje kod putnika nenaviknutih na te uslove razne tegobe u vidu nesvestice, lupanja srca, teškog disanja, glavobolje, nadražaja za povraćanje i tako dalje. Koliko su ovi životni uslovi zaista neobični i specifični kada je reč o ljudskom organizmu svedoči i činjenica da u La Pazu postoji jedina u svetu medicinska ustanova za proučavanje patologija koje nastaju usled visinskih uslova (High Altitude Pathology Institute).
Pošto sam i sama prošla kroz to veoma neprijatno i bolno iskustvo, mogu putnicima da preporučim jedan izvrstan, efektan i proveren lek protiv visinske bolesti. U hotelu Eldorado, koji se nalazi u samom centru modernog La Paza, namernik može dobiti u svako doba dana i noći jedini pravi eliksir protiv visinske bolesti - bogatu, gustu domaćinski pripremljenu pileću čorbu. Kada iskapite i poslednju kašiku ove blagotvorne tečnosti spremni ste za sve avanture koje vas očekuju u obilasku La Paza, a one su brojne, neočekivane i u svakom pogledu uzbudljive. Pođimo u avanturu!
Gradske avanture
Nedaleko od modernog centra i hotela Eldorado, a idući niz jednu strminu stiže se do mističnog mesta koje se zove Veštičija pijaca, a u stvari je jedan niz strmih kaldrmisanih ulica i niskih kućica koje su zaposeli svojim tezgama prodavci najrazličitijih eliksira, trava, začina, amajlija, zmija, guštera i druge gamadi u teglama sa alkoholom, praškova od sasušenih slepih miševa i ptičijih kostura, ljudskih lobanja, udova i repova kojekakvih životinjskih nemani i naravno džakova sasušenog lista koke.
Bolivija je najveći proizvođač koke u Latinskoj Americi i čaj od koke se svuda služi, kao na drugim mestima kafa ili indijski čaj.
Domoroci koku uglavnom žvaću i smatra se da im supstance sadržane u lišću olakšavaju kretanje u razređenom vazduhu. S obzirom na to da se koka u Boliviji tretira kao običan duvan (u neprerađenom obliku), na ovoj pijaci svako može da kupi najviše do dva kilograma osušenog lišća koke po veoma bagatelnoj ceni. Sve preko toga se tretira kao prekršaj koji može biti kažnjiv, mada nisam primetila da iko kontroliše prodavce i kupce koke, pa pretpostavljam da ljubitelji ove biljke ne bi imali problema da se njom snabdeju u velikim količinama. Ono što, međutim, razlikuje žvakanje kokinog lista od upotrebe kokaina kao narkotika jeste razlika u čistoći narkotičke supstance u kokainu kao drogi. Otuda ni najveće količine ovog lišća ne mogu da zamene male doze droge kokaina, od koje zavise narkomani. Naravno, ogromna je razlika i u ceni osnovne sirovine i prerađenog proizvoda - droge.
U svakom slučaju, pošto se namernik na ovoj pijaci snabdeo najrazličitijim medicinskim preparatima i amuletima protiv raznih đavoljih iskušenja može mirno da krene sada put visina u deo grada koji se naziva Mesečeva dolina. To je mesto koje se nalazi na obodu grada na jednom veoma visokom i strmom platou, gde su peščane stene vetrovima, kišom i snegom milenijumima oblikovane u najrazličitije fantastične oblike. U stvari, ceo taj predeo sav od tih peščanih, izbrazdanih kupastih uzdignuća liči na neki zamišljen mesečev pejzaž, pa je po tome dobio ime, a predstavlja pravu turističku atrakciju i to gotovo u središtu grada.
Zanimljivo je da put koji vodi do tog mesta prolazi kroz najekskluzivniji rezidencijalni deo La Paza, gde žive najveći bogataši i, naravno, stranci, sa vilama najneobičnijih arhitektonskih oblika, sa obaveznim bazenima i ogromnim dvorištima punim nabujalog tropskog rastinja i cveća. U povratku sa ovih strmina La Paza, put vodi kroz neke veoma mirne i stare četvrti grada koje su nastanjene uglavnom srednjim slojevima stanovništva. U jednoj od ulica kroz koje smo prošli u tom delu grada, vodič nam je pokazao kuću u kojoj je pre hvatanja živeo nacistički zločinac Ajhman. Kuća se sa prednje strane gotovo i ne vidi od visokog drveća i ogromnog zastrašujućeg zida, što je svakako imalo za cilj da onemogući poglede radoznalaca.
Turista u La Pazu ima na raspolaganju za razgledanje više originalnih muzejskih i umetničkih zbirki. Najveći deo njih odnosi se na etno i arheološke artefakte, kao i na neke najpriznatije domaće slikarske veličine, ali nedovoljno svetski poznate i cenjene. Međutim, najoriginalniji među muzejima, koji svakako treba posetiti, jeste Muzej muzičkih instrumenata naroda Anda. Poznato je da je muzika domaćih indiosa veoma pitka i melodična, ona danas predstavlja spoj španske i autentične muzike Indijanaca, kao i spoj instrumenata jedne i druge kulture, što je dovelo do jednog neobičnog
bogatstva svih vrsta muzičkih instrumenata.
Ovo zaista veliko bogatstvo i raznolikost su izloženi u jednoj izuzetno lepoj i staroj gradskoj patricijskoj kući sa kraja 18. veka, tako da je ukupan doživljaj kako zbirke instrumenata tako i ambijenta u kome su izloženi izvrstan i nezaboravan. Istovremeno, posetiocima se pruža prilika da preko zvučnika slušaju izvođenja na pojedinim od ovih čudnih instrumenata koje čine sve vrste udaraljki (najrazličitijih oblika i od veoma različitih materijala), zatim žičani instrumenti i duvački. Poseban utisak ostavljaju tamburice izrađene od kože amandrila.
Preporučujem da se pogledaju još neki muzeji, kao što su Arheološki muzej Tiahuanaku (Tiahuanacu Museum), Murilova kuća (Casa de Murillo), u kojoj su prikazani enterijer i predmeti iz bogatih kuća iz 18. i 19. veka, Muzej koke (Coca Museum), zanimljiva postavka o biljci koki i njenoj upotrebi kod Indijanaca. Takođe, turisti mogu da obiđu Park Lajkakota (Laykakota Park), u kome se nalazi i žičara sa koje se pruža pogled na okolne visove Kordiljera i Anda, ali i pogled na sam grad u dolini. Od crkava treba pogledati crkvu San Francisko u centru grada. Napominjem da se u La Pazu od 18. do 27. oktobra svake godine održava multikulturalni festival koji predstavlja smotru andskih plemenskih indijanskih i drugih kultura Južne Amerike. To je veoma privlačan spektakl, ali bez glamura koji odlikuje slavlja i festivale u Rio de Žaneiru, recimo.
La Paz je grad bogatih i siromašnih. Njegovim lepim trgovima i glavnim bulevarima ne kreće se bujica vozila kao u drugim većim metropolama Latinske Amerike. Uopšte, grad ne odaje utisak bučne i raskošne metropole, ali pruža mogućnosti da se zadovolje i veoma istančani potrošački ukusi turista.
U brojnim prodavnicama duž glavnih bulevara smešteni su veoma lepi restorani sa evropskom i latinoameričkom kuhinjom, lokali sa dobrom latinoameričkom muzikom, bioskopi, pozorišta, od kojih su neka stara gotovo dva veka, kao i veoma dobro snabdevene prodavnice suvenira, prodavnice originalnog nakita, naročito predmeta i ukrasa od filigrana, koji ovde ima tradiciju dugu nekoliko vekova, te odeća od originalnih domaćih tkanina. Ovde bih posebno istakla jedno mesto gde se turisti sa plićim džepom mogu opremiti izvanrednim i autentičnim džemperima od alpaka vune (vrsta lame koja ima
najbolju vunu) divnih prirodnih boja i autentičnih indioskih šara, a veoma modernog dizajna. To je zapravo prodavnica koja pripada kooperativi indioskih žena koje izrađuju ove divne predmete i prodaju ih po zaista bagatelnim cenama. Prodavnica se nalazi na Trgu Venecuela (Plaza Venezuela), u samom centru La Paza i pripada udruženju koje se naziva Cooperativa Integral Fortrama ltd.
Obogaćen mirisima, zvukovima, bojama i misterijama La Paza, osnažen navikavanjem na veliku visinu, prozračan vazduh i plavo čisto nebo, putnik-namernik može da se preda blaženom snu.
U središtu trga statua, a oko nje sijaset golubova i nekoliko debeljuškastih žena zaogrnutih šarenim marama i još šarenijim širokim haljinama.
(Anđelka Milić, Travel Magazine)
Нема коментара:
Постави коментар