Još u detinjstvu ima nagoveštaja Tesline obdarenosti: Džon O'Nil u njegovoj biografiji "Nenadmašni genije" piše:"Kao dečak je znao da po svojim mislima i omiljenim igrama ne liči na ostalu decu. Mogao je da uradi sve što i njegovi vršnjaci, ali i mnoge stvari za koje oni nisu bili kadri. Te druge stvari su ga najviše privlačile, ali nije mogao naći druga sa kojim bi delio oduševljenje. Zato je izbegavao svoje vršnjake, uveren u to da je njemu dosuđen neki izuzetan položaj u životu, ako ne i neki podvig".
Vladeta Jerotić ističe da ''nema prinudne neuroze bez snažnog potiskivanja nagona, seksualnog i agresivnog'', koje je Tesla, po njemu, najvećim delom ''uspešno sublimisao''. Ali, Jerotić dodaje da, ''ako je Tesla i uspeo da najveći deo svoje nagonske energije sublimiše, drugi, manji deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze''. No, to objašnjenje nije prihvatljivo jer je u protivrečnosti sa Teslinom strukturom i dinamikom ličnosti, u kojoj nema elemenata klasične neuroze.
Teslina ''neuroza'' se zapravo ne može objasniti psihoanalitički, ma koliko se to trudili Jerotić, ili, pak, Džul Ajzenbad, koji je to pokušao na još ortodoksniji način. Naime, on u Teslinom životu vidi mnogo znakova koji ukazuju na postojanje emocionalne i fizičke uskraćenosti u najranijem detinjstvu jer Tesla nije ''imao potrebnu pažnju majke u periodu dojenja''. Zato, tvrdi on, ništa u Teslinim spisima ne odaje da se Tesla osećao uskraćenim zbog majčine smrti(!?). Ovako nešto može tvrditi samo neko ko nije čitao Teslinu autobiografiju, iz koje se jasno vidi koliko je odnos sa majkom bio autentičan i topao, ili neko ko je tu činjenicu prevideo jer se nije uklapala u njegov ortodoksni psihoanalitički model, kakav je Ajzenbad primenio u svojoj studiji o Tesli.
U svom radu Jerotić, kao sa žaljenjem, konstatuje da ''nema nagoveštaja o tome da se Tesla u toku svog života odavao bilo kojoj perverziji ili inverznoj seksualnoj delatnosti''. Ovo, najblaže rečeno čudno očekivanje, proističe iz činjenice da većina psihijatara pri analizi ličnosti ''velikih pojedinaca'' smatra da je gotovo njihova obaveza da kod ličnosti o kojoj pišu otkriju patološke devijacije jer, u protivnom, imaju osećaj da nisu bili na visini svog profesionalnog zadatka. Tako u svom radu "Dve Marije" Vojin Matić piše o prisustvu "latentnih homoseksualnih sklonosti kod Laze Kostića" i incestuoznim težnjama" prema Lenki Dunđerski, dok Jerotić čak tvrdi da je ovaj velikan naše poezije "povremeno, retko i svakako kratkotrajno zapadao u psihotična stanja"(?!).
Pristup veoma složenoj ličnosti Nikole Tesle zahteva gotovo jednu novu teoriju i pristup, lišen sterilne šablonizacije i isprazne psihoanalitičke akrobacije. U Teslinoj ličnosti bila je jasno prisutna i mistična komponenta, a Jerotić, nakon brojnih, krajnje proizvoljnih i netačnih formulacija i konstrukcija, tvrdi i da "Tesla nije bio srećan svojim ateističko-agnostičkim pogledom na svet", ali da se u "starijim godinama više nije dao izmeniti". Ne samo da se agnosticizam nikako ne može povezati sa Teslom, pošto je suprotan njegovoj "životnoj filozofiji" i naučnom radu, već nema osnova za tvrdnju da "nije bio srećan" takvim pogledom na svet. Tesla se ne može tretirati ni kao ateista, niti vernik u klasičnom smislu tog pojma. Sam je govorio da ni u najkritičnijim trenucima svog života, kad mu je smrt bila sasvim blizu, nikada nije pomislio na Boga, niti od njega tražio pomoć. Tesla je, u jungovskom smislu, posedovao Boga u sebi, na koga se u životu oslanjao. U skladu sa stavom Renea Dekarta da "svaki razuman čovek mora verovati u Boga" ili Mirče Elijadea da je svaki čovek po prirodi religiozan. U poznim godinama Tesla, mada sin pravoslavnog sveštenika, ozbiljno se zainteresovao za budizam i verovao da će on i hrišćanstvo postati najznačajnije religije budućnosti.
Zbog specifičnog odnosa prema ženama i toga da nije bio oženjen, Tesla je često, poput Leonarda da Vinčija, bio etiketiran kao homoseksualac, mada za takve tvrdnje nije bilo nikakvih dokaza. Cilj ovog etiketiranja, u prvom redu, bio je da se umanji Teslin veliki ugled u naučnim krugovima jer se u to vreme u Americi na homoseksualnost gledalo kao na seksualnu izopačenost. Otuda Tesla, sasvim razumljivo, nije mogao ostati indiferentan prema tim zlonamernim insinuacijama. Margaret Čejni u Teslinoj biografiji piše: "Među Teslinim mrziteljima prenosio se glas da je on homoseksualac. U drugo vreme i na drugom mestu, to ne bi imalo uticaja na njegovu karijeru, ali u viktorijanskoj Americi, u trezvenom društvu inženjera, takve su glasine postale delotvorno oružje u rukama njegovih neprijatelja. Iako ga nikad nije interesovalo da opvrgava glasine bilo kakve vrste, u društvu tog vremena pritisci da se oženi nisu popuštali".
Teslinu seksualnu apstinencija treba tumačiti ne kao posledicu homoseksualnosti, već kao kompletno investiranje libida u istraživački rad. Kad je jedan novinar upitao Teslu zašto se nije oženio, odgovorio je: ''Naumio sam da sav svoj život posvetim radu, i zato se odrekao ljubavi i društva dobre žene''. Zato se može govoriti o korisnoj apstinenciji, koja je korisna ''ako čovek zna šta da uradi sa energijom koju tako uštedi'', što je Tesla, poput Da Vinčija, očigledno dobro znao i potvrdio svojim delima. (Piše: dr Ivan Nastović)
Нема коментара:
Постави коментар