Surovo postupanje sa poljskim narodom bilo je pažljivo usađeno u glave Hitlerovih vođa.
GORI KRALJEVSKI DVORAC U VARŠAVI |
Hajdrih i Ajhman su poslali svojim specijalnim jedinicama uputstva za ''pripremu spiskova poljskih vođa vlade, plemstva, sveštenstva i intelektualaca svake vrste, za sudbinu za sad neizvesnu''. Jevreji bi bili prikupljeni u geta ''zbog bolje kontrole''. Hitler je bio manje suptilan: u razgovoru sa Bormanom i Hansom Frankom izjavio je da će ''Poljaci biti robovi u Veličanstvenom nemačkom Rajhu''. Slična je sudbina namenjena spomenicima i delima umetnosti. Dubina Hitlerove mržnje prema Istoku otkrivena je tek kad su njegove trupe došle do Varšave. Izazvani jakim otporom, Nemci, predvođeni samim Hitlerom, zasuli su bombama najstarije delove grada. Kao odlična meta kraljevska palata je teško oštećena: izlila se kanalizacija i požar je bilo nemoguće kontrolisati. Član Hitlerove pratnje Oto Abec, kasnije nacistički ambasador u Francuskoj, setio se da je firer tokom opsade čitao istoriju pohoda Džingins-kana.
Nemačke trupe su bile mnogo uspešnije u drugom delu Poljske. Za samo nedelju dana SS jedinica otvorila je sklonište u kojem su čuvane skulpture Fajta Štosa i odmah ih poslala u Berlin. Uslovi nisu bili idealni. Potporučnik Paulsen, koji je vodio operaciju, žalio se prijatelju: Bilo je prevoženje jako teško. Sanduci su veoma veliki. Četiri od njih imaju po 800 kilograma. Zbog lošeg stanja puteva morali smo da vozimo bez prikolice.
Zazidani lagumi u Sjenjavi, gde su bile zbirke Čartorijski, odmah su odati Gestapou, koji je pokupio komplet radova u emajlu iz Limoža, datiranih od 12. do 16. veka, veličanstvenu kolekciju zlatarskih predmeta, numizmatičku zbirku, te veliki brojem duboreza umetnika kao što su Direr, Van Lajden i drugi. Slike neprocenjive vrednosti koje je bilo suviše teško pomeriti ili sakriti, bile su na neko vreme ostavljene.
Grof Julijan Tarnovski je pod prinudom Gestapoa morao da otkrije lokaciju svoje zbirke; no, neki su imali više sreće. Grofica Matgožata Rađivil je svoju snahu udovicu Jadvigu Potocki poslala u Varšavu da uzme porodični nakit. Ova je bila zaprepašćena kad je u banci zatekla Nemce, čiji su oficiri metodično otvarali svaki sef. Kad je upravitelj pred njima izložio neverovatnu zbirku, nasmejao se i rekao: ''Šteta što ništa nije pravo!'' Nemci izgleda nisu umeli da naprave razliku, a ushićeni upravitelj pobedonosno je šapnuo klijentkinji ''Spasli smo nakit!''
Poljska je podeljena na nekoliko delova, a južnocentralni, kojem su pripadali veliki gradovi Varšava, Krakov i Lublin, postao je tzv. Generalno gubernatorstvo. Ono je imalo vrhovnu vlast nad nekih 14 miliona duša, a uprava je predata Hansu Franku, bivšem Hitlerovom braniocu. U delovima pripojenim Rajhu, ''germanizaciju'' je nadzirao lično SS šef Himler, inače počašćen i titulom rajhkomesara za jačanje nemstva. Svi Poljaci, Jevreji i drugi trebalo je da budu deportovani i odstranjeni. Njihovi poslovi, kuće i imovina namenjivani su za prodaju ili poklon etničkim Nemcima, dovedenim iz samog Rajha, ali i nemačkih naselja na Baltiku. Poljske porodice su surovo budili u pola noći, često razdvajali, i slali u Generalno gubernatorstvo u ledenim stočnim furgonima, a iza njih je ostajala njihova cela imovina. Nacisti su se nadali da će prvo ''čišćenje'' postići za mesec dana, ali im je bilo potrebno gotovo šest jer je premešteno više od milion ljudi. Sledećih godina okupacije dodatne desetine hiljada ljudi poslate su u Nemačku i razne druge gradove u Poljskoj, kao robovska radna snaga.
Crkva je svedena na minumum, stotine sveštenika je ubijeno, a službe bile zabranjene za Poljake. Natpisi na grobnicama izbrisani su i ponovo ispisani na nemačkom. Same crkve pretvorene su u plesne dvorane, ambare, garaže i skladišta. Sinagoge su jednostavno spaljivane, a nadgrobni spomenici na jevrejskim grobljima korišćeni za popločavanje.
''Istrebljenje plemstva'' nije bilo tako jednostavno. Mnoge čuvene poljske porodice bile su u srodstvu sa nekim iz Nemačke pa nisu mogle baš da se podvedu pod nižu rasu. SS i Gestapo su ih stalno ispitivali, a ako je bilo i najmanje sumnje na otpor, kažnjavali su ih zatvorom, no mnogi iz viših aristokratskih slojeva Vermahta često su ignorisali Hitlerove proglase.
Nemci su se smestili u najboljim poljskim palatama jer su stanare oterali u lošije kvartove ili izbacili napolje. Ponekad su, ipak, bili od pomoći: oficiri koji su preuzeli kuću Jadvige Potocki, upozorili su je na to da će Rusi ubrzo stići i požurivali porodicu da ode. Potocki su sa dve kočije pobegli, ali bili zgranuti otkrivši da u paketima nisu nikakve vrednosti: posluga je ponela samo dečju odeću, verujući da će to biti putovanje kao bilo koje drugo. U Krakovu su se uselili na poslednji sprat porodične kuće, donji su bili oduzeti za kancelarije Generalnog gubernatorstva. Tomas Potocki, tad dečak, seća se kako je odozgo pljuvao na šlemove nacističkih čuvara koji su stajali napolju. Tu su živeli, povremeno prodajući nešto od nakita. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар