 |
| NAGOMILAO RATNE PROFITE: DOKTOR FRANK |
Kajetan Milman je bio toliko zauzet Geringovim interesima i poslovima na zapadu, da nije imao mnogo vremena za održavanje poljskih skloništa, koja su bila u priličnom neredu. Jedan od njegovih poslednjih poteza bilo je donošenje preostalih umetničkih dela iz Varšave u Krakov. Po njegovom kasnijem svedočenju, kontakti iz poljskog pokreta otpora upozorili su ga na "moguće nasilje u budućnosti" u prestonici, a bio je svestan i neverovatnih uništavanja i ubistava kojima je tog leta lomljen otpor u varšavskom getu. Suzbijanje pobune je predato SS-u jer je Vermaht bio zauzet drugim stvarima. U dva meseca nečovečne borbe, Nemci su skoro neprekidno avionima i teškom artiljerijom bombardovali ono što je preostalo od grada, dok su Rusi ravnodušno čekali u blizini. Sistematski su paljene čitave oblasti. Tovari opljačkanog blaga poslati su u Poznanj, deo su pokrali vojnici koji su bili gotovo potpuno bez kontrole, a kad je opet uspostavljen red, inženjeri su konačno mogli da iskoriste rupe za eksploziv, izbušene u temeljima varšavskog zamka 1939.
Kasno u leto 1944. odgovorni za zbirke u istočnom Rajhu znali su da je krajnje vreme za premeštanje što dalje na zapad svega što su želeli da sačuvaju. Uistinu, neke zbirke su već bile sklonjene. Grof Alfred Potocki, siguran u to da će njegov posed neminovno biti na borbenoj liniji fronta, počeo je da pakuje dragocenosti još marta 1944. Isprva je mislio da ih šalje u Krakov, ali, kako su Rusi napredovali, odlučio se za Beč. Načelnik Generalnog gubernatorstva Frank je Potockom obezbedio i mesto na preopterećenim vozovima koji su stalno žurili kroz Rajh, noseći hranu, municiju, ranjenike i mase jadnih ljudi u smrt. Pred sam dolazak Rusa grof je prvo za Beč, a onda Lihtenštajn, otpremio više od 600 sanduka na 11 tovarnih kola.
U Šleziji i Tiringiji vladala je velika potražnja za prostorom za udomljavanje velikih zaplenjenih zbirki jer su nadležni organi u zapadnim delovima Rajha istovremeno odlučili da bi trebalo da presele stvari što dalje na istok. Ginter Grundman, provincijski kustos Donje Šlezije, za ovu namenu je 1942. osigurao gotovo 80 skloništa u zamkovima, manastirima, parohijskim domovima i magacinima. Tu su tokom 1943. i 1944. neprekidno stizali predmeti iz severne i centralne Nemačke. Krajem 1944. sve je češće pominjao da većinu tih stvari treba vratiti u centralnu Nemačku. Partijska hijerarhija smatrala je te predloge "defetističkim" i Grundmana poslala na granična utvrđenja na prinudni fizički rad.
Njegovi pretpostavljeni su se umešali, ali pre nego što je stigao da se pozabavi premeštanjem predmeta, stigao je zvaničnik iz Varšave da zatraži prostor za radove iz Generalnog gubernatorstva. Grundman im je dodelio četiri zamka zapadno od Vroclava: Murau (današnji naziv Morava), Kinau, Varmbrun i Konradsvaldau. Peti, Sijehau, u vlasništvu grofa Rihthofena, već je zauzeo načelniku gubernatorstva Franku. Pošiljke iz Generalnog gubernatorstva počele su da stižu u novembru 1944. Druge iz pripojenih područja slivale su se u skloništa u Tiringiji. Zbog približavanje Crvene armije Krakovu, čak su i ljudi iz nacističke partije do decembra morali da priznaju da premeštanje najvažnijih predmeta u centralnu Nemačku nije bilo sasvim "defetistički".
Nisu se samo umetnička dela selila na zapad. Čim je Frank održao dug, patriotski govor jednoj ženskoj grupi, ohrabrujući dame da ne gube živce, njegova žena, administratori i puni vagoni zapisnika i imovine u žurbi su napuštali grad. Nemački institut za izučavanje istoka i njegova biblioteka takođe su u tišini premešteni u dva zamka blizu Kocinga u Bavarskoj.
Franku je januara 1944. u Krakovu rečeno da su Rusi u Čenstohovu, udaljenom samo sto kilometara. Gubio je svoje malo kraljevstvo, ali nije nameravao da ga napusti praznih ruku. Te noći pozvao je pomoćnika u Kresendorfu i rekao mu da "vozi kamion u Sijehau" imajući na umu "važnost tovara". "Dama sa hermelinom" opet je bila u pokretu. Idućeg dana predao je naredniku straže ključeve zamka i "po najlepšem sunčanom zimskom danu" automobilom napustio Krakov i dospeo u Fon Rihthofenov zamak. Narednog dana, Rusi su već bili na Odri, samo 50 kilometara severno od Vroclava. Frank je naredio svima koji su mogli da budu pošteđeni da smesta napuste Sijehau. Ovo jutro, nedelju 21, proveli su paleći dokumenta, posle čega su Fon Rihthofenovi mirno ugostili Franka i Palezjea na ručku. U utorak, 23, Palezje i jedan njegov pratilac krenuli su u pravcu Frankove vile, južno od Minhena, sa kamionom natovarenim umetničkim delima. Načelnik Generalnog gubernatorstva krenuo je dva dana kasnije. Tu, u malom hotelu na jezeru Šlirze, Generalno gubernatorstvo Poljske postavilo je svoje kancelarije u prinudnim uslovima.
Dok su američke snage ulazile u Koblenc, profesoru Bihneru, generalnom direktoru Bavarskog narodnog muzeja, firer je rekao da veliki broj vrednih radova iz Poljske uskladišti u zabačeno i tajno sklonište. Bihner se nakon čaja sa frau Frank vratio u Minhen, ali firerovi dani potpune kontrole bili su na izmaku. Frank je uspeo da zadrži "Damu s hermelinom" do samog kraja. Ona i osam drugih slika – Rafael nikad nije pronađen – bili su uz njega kad su ga uhapsili Amerikanci. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар