Inspektori međunarodne agencija za atomsku energiju (IAEA) stigli su juče u Iran u sklopu važne dvodnevne posete. Ukoliko Iran ne zadovolji sve uslove na kojim insistiraju inspektori, to bi značilo da će izveštaj IAEA-a biti negativan i shodno tome tenzije oko iranskog nuklearnog programa bi se još i povećale. Detaljan izveštaj očekuje se krajem ovog meseca ili početkom sledećeg.
Od Irana se traži da dokaže nemoguće
Zamenik glavnog direktora UN-ove organizacije IAEA, Herman Nakarts, koji ujedno i predvodi tim koji se upravo nalazi u Iranu, rekao je za medije: "Najveći prioritet inspekcije je videti ima li iranski nuklearni program ikakvih vojnih dimenzija".
Zatražio je da IAEA tim poseti vojni poligon Parkin, mesto koje - navodno - služi za testiranje komponenti nuklearnog naoružanja. Takođe je zatražio mogućnost da se razgovara sa naučnicima koji tamo rade.
Način operisanja agencija IAEA u Iranu je jako sličan inspektorskoj misiji koju su poslali u Irak 2003. kako bi otkrili ima li Sadam Husein "oružje za masovno uništenje". Podsetimo, oružje nikad nije postojalo, ali to nije zaustavilo američku vojnu invaziju na Irak iste godine. U slučaju Irana, "svaka moguća vojna dimenzija" nuklearnog programa dovoljna je za traženje sve većeg prostora inspekcije, uključujući brojna vojna postrojenja, kontakt sa naučnicima, ključnim službenicima itd. Od Teherana se traži da dokaže nemoguće - da potvrdi kako se nikakvo vojno istraživanje nije sprovodilo nigde na njihovoj celoj teritoriji.
Prošle nedelje vrhovni pregovarač po pitanju iranskog nuklearnog programa, Saed Džalili, poslao je otvoreno pismo ministarki spoljnih poslova EU, Ketrin Ešton. U pismu navodi kako je Iran spreman na razgovore sa tzv. grupom "P5+1" (SAD, Francuska, Britanija, Rusija, Kina + Nemačka) po pitanju nuklearnog programa, ali takođe navodi kako će razgovori biti uspešni jedino ako članovi sastanka budu poštovali inicijativu Irana za stvaranje "mirne" nuklearne energije.
Poziv na dijalog je poziv na uručenje ultimatuma
Iran insistira da njihov nuklearni program zadovoljava sve uslove koje nalaže NPT (ugovor o ne-širenju nuklearnog naoružanja, eng. "Nuclear Non-proliferation Treaty") - u tom ugovoru se navodi da zemlja ima pravo da razvija nuklearno gorivo, uključujući obogaćeni uran, u svrhu mirne proizvodnje energije. Predsednik Mahmud Ahmadinedžad prošle je nedelje potvrdio da Iran sada već sam proizvodi potrebne komponente za nuklearne reaktore i centrifuge za obogaćenje urana.
Ukoliko dođe do sastanka "P5+1", može se pretpostaviti da se SAD i EU partneri neće upuštati u nikakav dijalog već će iskoristiti priliku za potvrđivanje svojih ultimatuma. SAD - bez ikakvih dokaza - traži da Iran odustane od svih nuklearnih programa koji bi, potencijalno, mogli stvoriti komponente za nuklearnu bombu - uključujući prekid obogaćivanja urana i rada razvojnog centra u Araku gde se istražuje tzv. "teška voda".
Iran pretvara naftni embargo u partiju šaha
Obamina administracija trenutno se oslanja na žestoke sankcije protiv Irana. SAD najavljuje kako će od 6-og meseca ove godine preduzimati "konkretne akcije" protiv svake kompanije ili institucije koja bi međunarodno sarađivala sa Iranom i iranskom centralnom bankom. Ovim sankcijama će se pridružiti EU embargo na uvoz nafte koji bi trebao biti uspostavljen u isto vreme (1.7.2012). Teheran je prošle nedelje odgovorio na način da je prekinuo izvoz nafte prema Britaniji i Francuskoj.
Razumljivo je kako ovim potezom Iran nastoji da unese nemir u Evropu. Naime, prekid izvoza nafte Francuskoj i Britaniji gotovo da i neće imati konkretnog uticaja, jer te zemlje uvoze samo 1% i 3% iranske nafte. Ali, Iran je najavio dalje blokade - prekid isporuke nafte Italiji i Španiji mogao bi imati mnogo veće posledice - obe zemlje uvoze oko 13% nafte upravo iz Irana.
Sankcije za konformiste, vojni udar za odane
Jasno je da sankcije protiv Irana imaju cilj da se izbegne vojni angažman - ukoliko je moguće. Cilj je ekonomski destabilizovati Iran do te mere da narod sam svrgne vlast u očaju. Amerika je do sada imala relativan uspeh po pitanju te strategije - nakon nametnutih sankcija i ekonomske izolacije očekuje se socijalni nemir, narodna pobuna koja bi napustila sve ideale i krenula protiv vlastite države na talasu sirovog oportunizma. Na kraju na vlast dolazi pro-američka vlada i proces je završen, bez upotrebe sile. Samo u slučajevima kada je narod predan nezavisnosti vlastite zemlje, tada Amerika mora da pokrene svoju vojnu mašinu. Takvi slučajevi su se desili u Iraku i Avganistanu, delomično i u Libiji. Danas su u Iraku i Avganistanu brojne američke vojne baze, da je SAD mogao iste izgraditi i instalirati bez vojnog angažmana - za njih bi to bila puno lakša i prihvatljivija opcija.
Nešto slično se nadaju i u slučaju Irana, iz toga proizlazi i glavno neslaganje na relaciji Vašington - Tel Aviv. Iz perpektive Izraela već se predugo čeka sa napadom na iranski režim, Izrael je spreman i da sam pokrene vojnu akciju protiv Irana i time ostvari svoje interese - zadrži jednu od glavnih uloga na prostoru Bliskog istoka. Sa druge strane SAD nastoji da što više odloži takav scenario, plan je da se pričeka na efekt sankcija. Ako Iran izgubi ekonomsku podršku od strane velikih sila istoka, na primer Indije i Kine - izgubiće ogromno tržište i ekonomija bi se mogla urušiti.
Opozicija, legitimni zahtevi i spoljni intervenizam po svakom javljanju istih
SAD računa na disidente i opoziciju koja je itekako prisutna u Iranu. Štaviše, opozicija i aktivisti idu "ruku pod ruku" sa američkom spoljnom politikom, većinom su to mladi ljudi koji žele svrgavanje religijskog režima i postavljanje nekog oblika vlade za koji smatraju da bi njima bila prihvatljivija.
Tendencija da menjaju državu iznutra je legitimna i trebala bi biti pozdravljena. Činjenica je da mnogi mladi ljudi žele sekularniju državu, ali često pri tome postaju žrtve vlastith ambicija. Kada bi iranska opozicija bila prepuštena sama sebi, ona bi predstavljala najautentičniji i najizvorniji deo samog naroda. Ako većina stanovnika želi sekularnu državu u drugačijim okvirima nego što je ona danas, to je njihovo pravo - ali u tom nastojanju, svetske sile bi se - idealno - morale držati po strani i ostaviti narodni proces da ide svojim tokom. Na žalost, to gotovo nikada nije tako - svako socijalno previranje nastoji se iskoristiti od samih početaka.
Hipotetički - kada bi se iranski narod izborio za sekularnu, ali i nezavisnu, državu Iran - ona bi zapadu predstavljala još i veću pretnju nego što islamistički režim predstavlja danas. Pretpostavka da zapadne sile zaista promovišu "demokratiju" i "sekularizam" širom sveta potpuno su pogrešne - upravo zapadne sile na vlast su dovele bezbroj diktatora i brutalnih despota koji nisu nimalo marili za vlastiti narod. "Prave demokratije", ne one korumpirane kakvu danas poznajemo, boje se sve strukture moći, a ponajviše one koje danas dominiraju svetom.
Zapadni interesi najviše se pribojavaju autentične demokratije na prostoru Bliskog istoka
Zamislimo na trenutak kakve bi bile vlasti kada bi zaista narod odlučivao širom Bliskog istoka, od Egipta, Sirije, Irana do Palestine. Zapravo, uopšte ne moramo ništa zamišljati - kako je i naveo jedan od najpoznatijih svetskih analitičara i autora, Noam Čomski - dovoljno je samo pogledati rezultate istraživanja na terenu.
Kako prenosi Čomski, američke organizacije sprovele su niz velikih i detaljnih anketa širom arapskog sveta - rezultati sve govore. Većina stanovnika na Bliskom istoku ne smatra Iran pretnjom, štaviše - većina smatra kako bi cela regija bila znatno sigurnija kada bi Iran zaista imao nuklearno oružje, tako smatra čak 80% Egipćana. Dalje, 90% Egipćana (i 75% arapskog sveta) smatra kako su njihovi najveći neprijatelji SAD i Izrael. Iran pretnjom smatra tek 10% ispitanika širom arapskog sveta.
Kada bi širom Bliskog istoka zaista procvetala "prava demokratija" tj. volja naroda - šta bi se desilo sa interesima Izraela i SAD-a? Pojedini režimi su danas Americi i Izraelu "trn u oku" jer nastoje igrati po svojim pravilima, pre svega su to danas Sirija i Iran, tako da se i priprema "smena režima" u obe zemlje. Ti režimi su danas neminovno postali "bastioni" anti-imperijalizma, ali pitanje je koliko će dugo moći odolevati sve većem pritisku. Ali, ako dođe dan kada će narod preuzeti sudbinu u svoje ruke, interesi političkih struktura u Izraelu i SAD-u raspašće se kao kula od karata.
(wsws.org | huffingtonpost.com)
Нема коментара:
Постави коментар