UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 2: U INAT PROKLETNICIMA

GOREO RAJHSTAG, IZGORELA SLOBODA

     Veliku retrospektivu slikara Oskara Šlemera marta 1939. ispratio je krajnje maliciozno lokalni nacistički list: ''Ko uopšte može uzeti ove slike zaozbiljno? Ko želi da ih brani kao umetnička dela? One su nedovršene u svakom pogledu. Mogu da budu ostavljene na đubrištu i tu komotno istrunu''. Zastrašeno, osoblje muzeja je čitavu postavku sklonilo u jednu zabačenu galeriju i zaključalo. Samo šest dana ranije su nacionalsocijalisti osvojili parlamentarnu većinu. Alfred Bar, kome je dopušteno da prisustvuje događaju jer je stranac, toliko se razljutio da je arhitekti Filipu Džonsonu naložio da kupi nekoliko najboljih slika ''u inat prokletnicima''. 

     Bostonski kritičar umetnosti je 1939., recenzirajući izložbu nemačkih modernih radova, sa žaljenjem konstatovao: ''Siguran sam da i u Bostonu ima mnogo ljubitelja umetnosti koji će u ovoj čistki stati na Hitlerovu stranu''. U samoj Nemačkoj je duga tradicija antimodernizma sezala do 1909. kad je kajzer Vilhelm otpustio Huga fon Čudija, direktora berlinske Nacionalne galerije, jer je kupio impresionističku sliku. Maks Nordau, Jevrejin, koji, srećom, nije poživeo da vidi kakvoj su svrsi poslužile njegove teorije, objavio je 1893. u svojoj knjizi "Degeneracija" da je sva moderna umetnost ''patološka''. U to je uključio Vagnera, Malarmea, Bodlera i impresioniste. Izložba Kandinskog je 1913. u hamburškim novinama opisana kao ''traljava zbrka linija'', a sam umetnik kao ''poludeli slikar, koji se više ne može smatrati odgovornim za sopstvene postupke''. Pre 1914. protesti i kontraprotesti konzervativnih i modernih slikara bili su i predmet političke rasprave u Rajhstagu, a pruski parlament je čak usvojio rezoluciju protiv ''degeneracije'' umetnosti. 


     Posle Prvog svetskog rata, budući ''degenerisani'' umetnici uživali su rastuću naklonost. Obodreni liberalizmom nove Vajmarske republike, muzeji su velikodušno prikazivali svoje postavke. Zvanično odobrenje je dato kad je 1919. berlinska Nacionalna galerija otvorila ''Novo krilo'' u Palati kronprinca, koja je posle pada monarhije ostala prazna. Vlada je postavila internacionalno orijentisanog funkcionera za saveznog činovnika za umetnost pri Ministarstvu unutrašnjih dela. Iako kontroverzan, "Bauhaus", koji je u Vajmaru 1919. osnovao arhitekt Valter Gropijus, dobio je državnu podršku i okupio izvanrednu grupu umetnika, arhitekata i zanatlija. 


     Ipak, dvadesetih godina javila se linija ''filozofa'' umetnosti koji su stvorili podlogu za buduće nacističke poglede na umetnost, oslanjajući se na Nordauove teze o degeneraciji. Po krajnje besmislenim rasističkim idejama izvesnog profesora Gintera, ''helenska predstava lepote je zapravo po svemu nordijska, dok se istorija Grčke može prikazati kao sukob nordijskog, višeg duha, i manje vrednog duha strane rase''. Oni koji su podržavali takve stavove naišli su na ozbiljne poteškoće jer je Rembrant, nesumnjivo pripadnik severnjačke rase, na velikom broju svojih slika prikazivao Jevreje. Matijas Grinevald je optuživan da je patio od ''psihoze prvobitnog greha''. Čak je i Direr bio pod optužbom zbog ''uticaja'' koje je primio na svojim putovanjima u Italiju.


     Ove su ideje postajale ekstremnije kako je jačao nacistički pokret. Poznati arhitekt Paul Šulce-Naumburg objavio je 1928. delo "Umetnost i rasa", knjigu u kojoj su fotografije bolesnika i deformisanih ljudi, uzete iz medicinskih tekstova, uparivane sa modernim slikama i skulpturama. Kulminacija je "Mit 20. veka" Alfreda Rozenberga, nečitljivo štivo u kojem se nemački ekspresionizam označava kao ''sifilističan, infantilan i nečist''. Rozenberg dalje tvrdi da je arijska nordijska rasa stvorila ne samo nemačke katedrale već i grčke skulpture i remek-dela italijanske renesanse. Čak ni Hitler, koji je Rozenberga uvrstio u svoj bliski krug, nije mogao da pojmi kako se ta knjiga prodala u nekoliko stotina hiljada primeraka, iako se potpuno slagao sa njenim osnovnim načelima.

     Na tiringijskim izborima 1929. osvojili su dovoljno glasova da zatraže položaje u pokrajinskom kabinetu. Dr Vilhelm Frik, nekadašnji načelnik političke policije u Minhenu, postao je ministar unutrašnjih dela i obrazovanja. Iako su svi zaposleni u "Bauhausu" napustili Vajmar 1925. nakon što je desničarska većina u lokalnoj upravi raskinula ugovore s njima, Frik je pažnju usmerio na zgradu "Bauhausa", umišljajući da svaki trag te ''zlokobne'' institucije mora biti uništen. Prvo je prekrečeno stepenište sa muralima Oskara Šlemera, a u zgradu se uselilo Nemačko zanatlijsko udruženje. Frik je bio čvrsto rešen da eliminiše sve ''judeo-boljševičke'' uticaje pa je iz muzeja "Šlos" uklonio sve radove Paula Klea, Ernsta Barlaha, Kandinskog, Emila Noldea, Franca Marka i mnogih drugih – ukupno sedamdeset; zabranio je Brehtov film "Opera za tri groša", kao i javna izvođenja dela Stravinskog. Ostatak Nemačke smatrao je to provincijskim preterivanjem i Frik je otpušten u aprilu 1931. Ali za manje od dve godine postaće državni ministar unutrašnjih poslova. 


     Nemačka umetnička liga kritikovala je, pak, drezdensku Nacionalnu galeriju jer je prikupljala novac za kupovinu Van Gogovih, umesto dela nemačkih umetnika. A onda je januara 1933. Hitler je postao kancelar Nemačke, a njegova partija, potpomognuta strahom i metežom posle paljenja Rajhstaga i ukidanjem građanskih prava, na izborima osvojila većinu.

(Piše: Lin H. Nikolas)