KUPATILO NA DUNAVU

     U vreme kada je Matica srpska među prvima u gradu bila priključena na kanalizaciju i kada je uvaženi građanin, gospon pesnik Jovan Jovanović Zmaj dobio dozvolu da svoju kuću priključi na novu infrastrukturu, te 1911. godine Novi Sad je zvanično dobio gradsku plažu, koja ovih dana proslavlja stogodišnjicu postojanja. Ipak, i pre zvaničnog otvaranja i prvog upravnika Štranda Emila Sikle, Novosađani su Dunav za kupanje namenili mnogo ranije. 


     Prva službena beleška o kupatilu na Dunavu potiče iz 1827. godine, kako je u monografiji koja će uskoro izaći o Štrandu napisao Mladen Bulut prikupljajući podatke nekoliko godina i njome se Katarini Kriger iz Segheđa, današnjeg Lovćenca, dozvoljava da splav sa kupalištem postavi s leve strane pontonskog mosta u Petrovaradinu, nedaleko od vojne bolnice. Isprva su ova kupatila koristili jedino oficiri garnizona sa članovima svojih porodica, ali se nova moda raširila i krenula je pomama za "švimšulima", koji su sem higijenske i razonodne uloge, bili i unosan posao za vlasnike. Švim-mešteri su uz ulaznicu od 50 filera posetiocima davali i strogo propisanu kupaću odeću koja je prekrivala čitavo telo kupača.

Fotografija Štranda iz privatne kolekcije Slobodana Košutića

     Zakupljivanje peščane plaže na kojoj se i danas nalazi Štrand zabeležen je 1907. godine kada je dodeljena prva koncesija za pravljenje javnog rečnog kupališta. Četiri godine kasnije Štrand postaje deoničarsko društvo, a 1913. godine počela je izgradnja tri reda drvenih kabina, između kojih su bili kiosci, frizerski salon, poslastičarnica i prodavnica sokova, potom biletarnice na glavnom ulazu, baraka za bicikle, tuševa, paviljona za vojnu muziku i na kraju, 1920. godine, velikog drvenog restorana. 


     Plivajuća drvena ograda koja je zaklanjala i delila kupalište na muški i ženski deo, pala je krajem dvadesetih godina prošlog veka, ali je kupanje na Štrandu i dalje podrazumevalo poštovanje čvrsto utvrđenih pravila. 


     "U strogoći je najviše zastranjivao upravnik policije Đorđević ne prezajući da vlastoručno odmerava dužinu sukanja na ženskim kupaćim kostimima i proganjajući muške koji bi se, spuštajući bretele trikoa, nedolično razgolitili, dok je mladoj dami, koja se nešto podalje, usudila da gole grudi izloži suncu, zanavek zabranio ulazak na Štrand", piše Bulut u tekstu za monografiju. 


     Ipak, Štrandaroši su umeli da sprovedu i svoju volju. Kako je navedeno u monografiji "Ime i prezime Novi Sad" grupe autora, u izdanju "Prometeja", tih "zlatnih godina" Štranda zabeleleženo je i nekoliko ljubavnih skandala, ali i "senzacionalnih otkrića" čistača štrandovskih kabina koji su u izvesnim kabinama nalazili "neke gumice koje spadaju u intimnu toaletu u nekim intimnim momentima". Samo je u jednoj nedelji pronađeno "ni manje ni više nego ravno 42, naravno upotrebljena, komada tih gumica".


     Zbog velikog interesovanja za plažu, Štrand je rastao, te je sredinom tridesetih godina povećan broj kabina na više od 700, postavljene su trambuline, bilijarski stolovi, zabava je bila celodnevna i gotovo svi Novosađani koji su držali do sebe imali su pretplatnu kartu.


     Magija Štranda nastavila se i u godinama koje su usledile, te predratno kupalište, prema opisu Pavla Šosbergera u "Zborniku članaka" izgleda ovako: "Sastajalište mladih bilo je na špicu, gde su se sunčali ili odmarali u debeloj hladovini, igrali picigen, ručni i nožni tenis, pingpong ili fudbal. Mališani su se zabavljali pored vode zidajući peščane dvorce. Loptalo se šarenim loptama u vodi, kartalo za stolovima i na pesku, dr. Ilić je igrao šah sa rivalima iz Beograda. Rađale su se simpatije i sklapala prijateljstva". 


     Kontinuitet starih dobrih vremena i provođenje čitavog leta na dunavskom pesku prekinule su ne toliko same ratne godine, koliko racija. Nakon što je plaža sa predznakom veselja i uživanja, obeležena smrću, nakon što je smeh zamenjen zapomaganjem i jaucima, novosadska plaža je nekoliko narednih godina ostala prazna. Novosađani nisu mogli da zaborave pogrom.


     Posle oslobođenja, sve do 1954. godine, Štrand je bio zanemaren i slabo uređivan, da bi tek u to vreme bio proširen prema špicu. Tada počinje ponovo da se nižu sadržaji koji privlače kupače. Preuređena su igrališta za fudbal i odbojku, a, između ostalog, postavljeni su i stolovi za stoni tenis i gimnastičke sprave.


     Kada je u velikoj poplavi 1965. godine bujica porušila gotovo sve kabine i objekte, krenulo se sa izgradnjom novih, ciglom zidanih, kabina. Štrand je počeo da dobija današnji izgled, a broj kabina je porastao na 830. 


     U sto godina istorije i lepe i ružne, Štrand je i dalje ostao omiljena plaža Novosađana za koju umeju da kažu da je najlepša na Dunavu. I dalje se igraju picigen i tenis glavom, i dalje se rađaju ljubavi, događaju skandali, ali telo više nije tabu, šta više, postalo je glavno obeležje plaže.

Aleksandra Vidanović