Prema istraživanju jedne slovenačke agencije, početkom prošle godine, u Srbiji je bilo otvoreno preko dva miliona naloga za neku od postojećih društvenih mreža. Proporcionalno, to Srbiju svrstava na visoko treće mesto u Evropi po broju ljudi koji su na društvenim mrežama. U apsolutnim brojevima više je Srba nego Rusa na društvenim mrežama. Tako bar kaže ovo istraživanje.
Ovo deluje prilično nestvarno, pogotovo kad se uporedimo sa skandinavskim zemljama u kojima pravo da kvalitetan Internet postaje deo ljudskih prava. Internet u Srbiji još uvek nije ni kvalitetan ni jeftin. Ni opšte informatičko znanje nije previše visoko. A ipak tako veliki broj ljudi u Srbiji očigledno komunicira putem Interneta.
Ne raspolažemo podacima koliki broj ljudi u Srbiji koristi Internet i na neki drugi način, a ne samo kao sredstvo komunikacije preko društvenih mreža. Sva je prilika da Facebook zadovoljava neke snažne unutrašnje potrebe, pre svega lično ispunjenje velikog broja ljudi time što su članovi jedne masovne porodice koja ne samo da međusobno razmenjuje informacije nego i ima osećanje da predstavlja moćnu silu. Očigledno je da članstvo u nekoj društvenoj mreži više ne predstavlja nikakav poseban ekskluzivitet, ali ima magnetsku moć.
Otkuda tolika popularnost Facebook-a u Srbiji? Šta je to što ga čini toliko dominantnim i masovnim? Demografska struktura građana Srbije izaziva dodatne nedoumice: korišćenje društvenih mreža nije vezano isključivo za mlade ljude. Na društvenim mrežama su i sredovečni, pa i mnogo stariji građani. U tome je, možda, deo odgovora. Usamljenost i anonimnost stvaraju prirodnu potrebu da se ljudi okupljaju i druže. Ali, to, naravno, nije dovoljno. Možda postoji nešto u karakteru, odnosno mentalitetu, što pogoduje burnom razvoju društvenih mreža u Srbiji. Radoznalost za tude živote, ili tuda iskustva? Možda.
Poslednji događaji na Bliskom Istoku, a pre toga u Iranu, pokazuju da su društvene mreže i Internet postali moćno oružje društvenih promena koje se negde nazivaju i revolucijama. Da li se to iskustvo može primeniti i u Srbiji? Kakav je odnos političkih stranaka prema društvenim mrežama? Da li su se državne bezbednosne organizacije i službe ugnezdile u društvene mreže? Da li postoji plan kontrole društvenih mreža? Kakav je odnos između Internet provajdera i bezbednosnih službi?
Javna je tajna da su prvi Internet provajderi nastali kao posebni ogranci Službe državne bezbednosti. I prvi optički kabl u Srbiji bio je razvučen između nekoliko centara Službe. Nije nikakvo čudo što je strah od kablova bio toliko prisutan u centrali DSS-a. Oni su sve što je išlo ispod zemlje povezivali sa delatnošću Službe. Dok je nisu kontrolisali bili su veoma sumnjičavi na eventualne zloupotrebe, posebno kad je Internet u pitanju.
Koliko je od cele te policijsko-tajkunsko-informativne strukture ostalo, malo se zna. Svojevremeno je postojao plan da se srpski Telekom podeli na tri kompanije: mobilnu i fiksnu telefoniju i Internet. U toj podeli je, navodno, Slovencima bila obećana prodaja Interneta. Danas vidimo da od toga nema ništa i da će se prodavati ili sve ili ništa. U međuvremenu se Internet proširio i preplavio gradove i zaseoke mada je njegov sadržaj i dalje veoma siromašan i ograničen.
U okolnim zemljama, pogotovo u Hrvatskoj, bilo je više korišćenja društvenih mreža za organizovanje masovnih mitinga i demonstracija. Ovo su, ipak, bili skupovi prilično ograničenog dometa. Ne toliko zbog broja učesnika koliko zbog neartikulisanih političkih zahteva. Da li se u Srbiji tako nešto može dogoditi u mnogo dramatičnijem obliku?
Sudeći po glavnim političkim akterima: vlasti i opoziciji, teško je zamisliti da bi političke stranke pokušale da iskoriste društvene mreže za mobilizaciju ulice. Stvari se, naime, lako mogu oteti kontroli. Građani Srbije su, izgleda, podjednako nezadovoljni aktivnošću i i vlasti i opozicije da bi izašli na ulicu kao u Egiptu nošeni pozivima preko Twittera ili Facebook-a. Postojanje snažne opozicije, začudo, mnogo više ograničava politički uticaj društvenih mreža od tajnih službi. Svaka ozbiljno organizovana opozicija, naime, računa da osvoji vlast na izborima, a ne na ulici. U tom je pogledu sasvim tačno da je lako tvitovati revoluciju, ali ne i tranziciju.
Pa ipak, u pogledu Ovoga Ovde, nikada ne bismo smeli biti previše sigurni šta je moguće, a šta nemoguće. Pogotovo kad i vlast i opozicija ne znaju šta im je činiti. Jučerašnje (prvo) okupljanje beogradske mladeži posredstvom Facebook-a na simboličkom mestu – na Trgu republike delovalo je prilično deklarativno. To što su zastave i parole obojili skup anarho-sindikalnim porukama ima malo veze sa stvarnošću. Ovo Ovde se može prenuti iz omamljenosti i apatije samo direktnom akcijom. U tom pogledu prvi otet hleb može biti vesnik opasnih dešavanja. To znači da su u ovom trenutku najveća opasnost glasovi (vesti) o metežu i besu u provinciji, a mnogo manje okupljanja u centru Beograda.
Tekst prenet sa portala Medijske dokumentacije Ebart.
Нема коментара:
Постави коментар