VELIKI INTERVJU NOVINARKE LIZI FELAN

     Veliki intervju novinarke Lizzie Phelan za New York Times po pitanju Libije i Sirije

 

     Lizzie Phelan (Lizi Felan) je nezavisna novinarka čije se ime počelo spominjati nakon izbijanja rata u Libiji. Skeptična prema izveštavanju mejnstrim medija, Felan je o svom trošku otputovala u Libiju i u svet plasirala informacije iz prve ruke.


     U razgovoru sa običnim ljudima saznala je pravo stanje na terenu i činjenicu da velika većina stanovnika Libije u potpunosti podržava sistem direktne-demokratije i vođu Moamera Gadafija.

LIZI FELAN

     Možda više nego iko drugi, Lizi Felan je prokazala svo licemerje i lažno izveštavanje vodećih svetskih medija po pitanju konflikta u Libiji. Takođe je zabeležila i veliki broj civilnih žrtava koje su stradale za vreme NATO bombardovanja.


     Nakon što je morala napustiti Tripoli, Felan je redovno izveštavala o aktuelnim zbivanjima u Libiji koristeći informacije brojnih izvora iz same zemlje. Uskoro primarni fokus zapadnih sila prelazi sa Libije na Siriju i shodno tome Felan je ponovo odlučila da otputuje na samo mesto događaja. Već duže vreme izveštava o aktuelnim zbivanjima u Siriji, a njeni video razgovori sa stanovnicima još jednom pokazuju da je stvarnost potpuno drugačija od "iluzije" koja se servira širokim masama putem strogo kontrolisanih medija.

ROBERT MekKI

     Danas je dala veliki intervju za američki list The New York Times. Razgovor je vodio novinar lista NYT Robert Mackey. Felan je i sama izrazila skeptičnost po pitanju hoće li NYT zaista objaviti ceo razgovor, bez rezova i strateških dodavanja. Upravo zbog toga odlučila je objaviti ceo transkript na svojim stranicama (lizzie-phelan.blogspot.com).

     Ovde je kompletan transkript u slobodnom prevodu sa engleskog jezika (Korišćene skraćenice: LP = Lizzie Phelan, NYT = The New York Times):


     Transkript


     NYT: Pošto je vaše viđenje događaja u Siriji toliko drugačije od svega što pišu strani reporteri koji su bili tamo, želeo sam vas upitati - kako nalazite svoje izvore i zbog čega mislite da je situacija drugačija od one kakvom je prikazuju drugi novinari?
     LP: Kao prvo, nadam se da ćete mi dati mogućnost da na svako vaše pitanje odgovorim u potpunosti, tako da se ponudi ceo kontekst - koji često nedostaje. Takođe se nadam da ćete me pitati sva pitanja koja ste predložili kada sam pristala na ovaj razgovor. Ukoliko to ne uradite, ja ću sama objaviti sva pitanja i kompletne odgovore.


     Ovo vaše prvo pitanje je promašeno, jer ono što ste zapravo hteli reći je to da je moj utisak o događajima u Siriji potpuno drugačiji od onih reportera koji izveštavaju po nalogu NATO-a i GCC-a ("Gulf Cooperation Council", saveznice zapadnih sila u Zalivu), organizacija koje imaju veliki interes u Siriji.

LIZI FELAN U LIBIJI PRE PADA TRIPOLIJA

     Moji utisci su zapravo utisci većine ljudi na svetu, naročito među zemljama koje nisu članice NATO-a i GCC-a, a pogotovo među zemljama koje su direktne žrtve ovih sila. Ali zbog činjenice da taj narod nije u posedu snažnog medija, njihovi glasovi su prigušeni. Mejnstrim mediji koji sarađuju sa NATO-om i GCC-om prikazuju stavove samo određene manjine.


     Što se tiče mojih izvora, nalazim ih na razne načine, ali većinom na način da razgovaram sa običnim ljudima gde god da se nalazim u Siriji. To uopšte nije teško jer ljudi su veoma spremni da govore o krizi u kojoj se nalazi njihova zemlja, pogotovo sa strancima jer imaju logičan utisak da nismo upoznati sa stvarnim događanjima u njihovoj zemlji. Naravno, ne svi, ali većina ljudi koje sam susrela su otvoreno govorili. Moje reportaže nastaju na toj osnovi.


     "Doći će vreme kada više neće moći sakriti istinu. Ali postoji opasnost da, baš kao što se desilo i u Libiji, istina dođe prekasno." 


     Zapravo, baš kao i u Libiji, bila sam iznenađena brojem ljudi koji su želeli otvoreno da govore i pokažu sav svoj bes protiv lažnog izveštavanja medija u službi NATO-a i GCC-a. 

     Upravo zbog toga smo ja i moj kolega Mustafa Afzalzadeh odlučili da napravimo dokumentarni film u kome će biti zastupljen glas sirijskog naroda.


     Film na kom radimo će zapravo pokazati kako, da nije bilo takvih medija, kriza u Siriji bi davno već bila završena i mir bi se vratio u zemlju.


     Novinari u mejnstrim medijima koji dolaze iz NATO i GCC zemalja pristupaju poslu sa već predodređenom agendom, a ta agenda je prikazati "revoluciju" koja se događa unutar Sirije i shodno tome dati sadržaj i lažne optužbe da je sirijski režim opasnost po vlastiti narod.

     Na primer, ako jedan takav novinar izađe na ulicu i sretne 10 ljudi koji mu govore kako nema nikakve revolucije u Siriji i kako narod želi vojnu zaštitu protiv terorista koji upadaju u zemlju, ako zatim naiđe na bar jednu osobu koja će konstatovati kako "u Siriji nema demokratije", novinar sluša samo tu jednu osobu, a sve druge proglašava državnim špijunima. To sam videla na svoje oči.


     Kada bi ti isti novinari stvarno preneli poruke većine ljudi koji se nalaze na ulicama, time bi potkopali svoje medijske organizacije koje već 10 meseci kontinuirano prikazuju lažnu sliku kako narod mrzi aktuelnu vlast. Time bi takođe narušili svoj vlastiti kredibilitet kao novinara.


     Ali doći će vreme kada više neće moći sakriti istinu. Ali postoji opasnost da, baš kao što se desilo i u Libiji, istina dođe prekasno. Kada jednom zemlju razore NATO i GCC snage, tek tada će mediji dobiti priliku da budu malo iskreniji, ali nikada ne u potpunosti - jer cilj njihovih šefova, recimo promena režima, je postignut.


     Sa druge strane, ja nisam ovde da bih "uspela" kao novinarka i zaposlila se u kakvoj uglednoj korporaciji. Ja sam postala novinarka kako bih prenosila istinu bez obzira koliko bi me to moglo koštati. Jedino čemu sam apsolutno lojalna je moja vlastita savest.


     NYT: Pošto ste se pojavljivali na Press TV-u, Russia Today-u i na sirijskoj državnoj televiziji, mislite li da bi time moglo ispasti da je vaš cilj da podržavate te režime ili pak vidite sebe u ulozi aktiviste koji se jednostavno bori protiv politike SAD-a i Velike Britanije?
     LP: Ovo pitanje samo po sebi je vrlo podmuklo i izvučeno je iz konteksta. Ispada da ljudi koji rade za BBC, CNN, Al Jazeeru su nezavisni od svojih finansijera. Ako bi izveštavala na BBC-u, znači li to da samim tim podupirem politiku Britanije? Politiku zemlje koja vekovima gazi ovaj svet?

     Zašto bi The New York Times bio zabrinut oko činjenice da sam radila reportaže na stanicama Russia Today i Press TV? Izazivam vas da mi nađete primere novinara koji su radili za ove organizacije i upustili se u loše prakse novinarstva.


     Zašto niste zabrinuti za rad Al Jazeere koja je direktno finansirana od strane katarskog emira i katarske kraljevske porodice? Za Al Jazeeru je dokazano kako su proteklih meseci objavili niz lažnih izveštaja, ne samo po pitanju Libije.


     Kako novinari Al Jazeere mogu biti neutralni kada je njihov vlasnik ujedno i domaćin najveće američke vojne baze u regiji i kada je isti direktno odgovoran za slanje hiljade boraca, oružja i velike količine novca za razaranje Libije i sada to isto želi da učini sa Sirijom?

     Još uvek čekam dan kada će The New York Times potegnuti pitanje "neutralnosti" novinara koji rade za državni servis BBC ili novinara koji rade za Murdoch Press - korporaciju za koju je itekako dobro dokumentovano da je direktno vezana sa strukturama moći zapadnih sila.


     Zbog toga, pitanje bi trebalo zasnovati na premisi da nijedna novinska organizacija nije neutralna i da predstavlja jednu određenu ideologiju. Ali ako me pitate da li bih radije radila za novinsku organizaciju koja zastupa ideologiju zemalja koje se konstantno brane od napada zapada, ideologiju koja se suprotstavlja spoljnim uplitanjima u unutrašnja pitanja i promoviše vlastitu nezavisnost - ili bih radije radila za medijsku organizaciju čiji je cilj da širi arogantnu ideologiju kako je zapadna civilizacija na neki način superiornija i da bi zbog toga trebala biti nametnuta celom svetu - mislim da bi svaka osoba koja ima barem malo poznavanja globalne politike i novije ljudske istorije svakako odabrala prvu opciju.


     Druga stvar koje se sugeriše u vašem pitanju je da postoji nešto što bi se moglo nazvati "novinarska neutralnost", kao da novinari imaju slobodu izbora šta će pokriti, a šta ne ili se sugeriše da novinari uopšte nemaju vlastito mišljenje.


     Ne zamaram se uopšte sa takvim optužbama, pogotovo ne kada dolaze od strane onih koji smatraju da ako radim za Russia Today ili Press TV - onda to znači da me imaju u svom džepu, ali ako radim za neku zapadnu organizaciju onda sam "neutralna".


     Na primer, kada sam se nalazila u Rixos Hotelu u Tripoliju, sa mnom je bilo i oko 35 novinara. Dva američka novinara bila su u panici nakon što su hotel preuzele pro-Gadafijeve snage. Jedan se bojao i za svoju bezbednost. Zašto se tako bojao? Priznao mi je kako je povezan sa visokim predstavnicima NTC pobunjenika. Nisam nikad primetila da su mejnstrim mediji dovodili u pitanje njegovu "neutralnost". Što se njega tiče, niko mu nije naudio u hotelu.


     Na kraju, jesam li ja aktivista? Ako to znači da moja uloga utiče na šira događanja, u tom slučaju smatram da smo svi mi aktivisti. Svaka osoba koja smatra da njena dela nemaju učinak ili posledice je naivna.


     Ovo izuzetno vredi za novinare, njihova dela imaju daleko veći učinak od svih drugih ljudi na svetu. Novinari imaju posebnu platformu i kada izučavate novinarstvo često će vam biti rečeno da morate biti "oči i uši šire javnosti" i tako imate uticaj.


     Tu platformu koristite za promociju pravde i međunarodnih zakona koji su osnova boljitka ili zakopate glavu u pesak i koristite istu platformu samo za svoj lični interes i karijeru.


     NYT: Želeo sam vas pitati više o vašem izveštavanju iz Libije i kako odgovarate na optužbe da ste podržavali vladu pukovnika Gadafija? Sve u svemu, želim da saznam šta vas tačno nagoni da govorite protiv zapadnih vlada, ali u isto vreme očito podržavate vlade kao što su Iran, Rusija, Sirija - vlade koje su optužene za ozbiljna kršenja ljudskih prava.
     LP: Ovo je opet jedno podmuklo pitanje koje najbolje prikazuje manipulaciju kojom se služe najuticajniji mediji i listovi kao što je New York Times. Pitate me ovo pitanje samo zato što zapadne sile i mediji kriminališu Moamera Gadafija, Iran i druge.


     Pokušavate me navesti u zamku da ako kažem da podržavam Moamera Gadafija ili Iran, da to znači da takođe podržavam kršenje ljudskih prava.


     Kao prvo, pitanje ljudskih prava je apsolutna zabluda i ujedno je najveće oružje kojim se ruše vladari nezavisnih država u razvoju, samo kako bi se stvorili moralni preduslovi za nametanje zapadnjačkog sistema u tim zemljama.


     "Libija je imala najveći životni standard u celoj Africi i regiji, daleko veći životni standard nego na primer u Saudijskoj Arabiji o kojoj gotovo da se i ne govori u zapadnim medijima."


     Moj kolega Den Glejzbruk u razgovoru za Russia Today prošle nedelje govorio je o odluci organizacije "Doktori bez granica" da napuste Libiju jer su očajni od prizora masovnog mučenja pro-Gadafijevih Libijaca od strane pobunjenika koje zapadni mediji glorifikuju već godinu dana.


     Takođe je podsetio javnost kako je prema izveštaju organizacije HRW u Libiji proteklih 5 godina bilo 3 moguća slučaja smrti u zatočeništvu. Za poređenje - u Britaniji je bilo 4 takva slučaja samo u proteklih mesec dana. A to je samo Britanija, druge NATO države, uključujući GCC članice i Izrael, još su gore po pitanju kršenja ljudskih prava.


     Iskreno govoreći, Libija je bila raj što se tiče ljudskih prava i Moamer Gadafi je bio nominovan za nagradu od strane organizacije za ljudska prava, pre no što je počeo NATO napad. I naravno, Libija je imala najveći životni standard u celoj Africi i regiji, daleko veći životni standard nego na primer u Saudijskoj Arabiji o kojoj gotovo da se i ne govori u zapadnim medijima.


     Ali nećete implicirati da podržavaju kršenje ljudskih prava recimo novinari koji rade za britanski Sun ili Guardian, ako uzmemo u obzir da ti listovi podržavaju konzervativce i laburiste - dve stranke koje su ljudskom rodu nanele ogromnu nepravdu kroz istoriju.


     Zašto dvostruki standard? Sve se svodi na predrasudu zapadnih medija koji drže da je zapadna civilizacija superiorna pred svim drugima i shodno tome kada zapadne sile počine nepravdu za to ne moraju da odgovaraju. Svako ko progovori protiv zapadnih sila, ime mu se uskoro baca u blato.


     Malkolm X je jednom prilikom rekao: "Ako ne budete jako oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su potlačeni i da obožavate njihove tlačitelje" - taj citat danas je tačniji nego ikad, pogotovo kad vidimo kako su zapadni mediji izveštavali o Libiji i sada o Siriji.


     Ali da vam odgovorim direktnije - poštujem međunarodna prava, a najvažnije pravo i najvažniji princip na kojem je međunarodno pravo izgrađeno, i današnji posrnuli UN, je poštovanje suvereniteta jedne nacije i ne-uplitanje u unutrašnja pitanja drugih država.


     Novija istorija pokazala nam je kako je srž svih nepravdi upravo zlostavljanje tog temeljnog principa međunarodnog zakona i svako ko pogazi taj princip je kriminalac i treba ga smatrati kao takvog, a svaka žrtva takvog čina mora se braniti.


     Ne samo ovi temeljni principi, već gotovo svi važniji međunarodni zakoni i norme pregaženi su u slučaju Libije i zapadnjačkog tretmana Moamera Gadafija. Sve je to jako dobro dokumentovano. Sva ta kršenja zakona danas se vode protiv sirijske vlade.


     "Pobunjenici imaju rasističke, ali i genocidne, namere prema sub-saharskom stanovništvu i prema trećini Libijaca koji imaju tamniju boju kože"


     Kako neko uopšte može uzeti za pravo da morališe o ljudskim pravima, ali da uopšte ne komentariše činjenicu da je jedna od najviših funkcionerki američke vlade, Hilari Klinton, otvoreno pozvala na smrt državnika jedne druge zemlje, Moamera Gadafija - samo dva dana pre nego što je ubijen. Nadam se da vam ne moram objašnjavati koliko je takva izjava ilegalna i odvratna.


     U potpunosti sam protiv takvih zlostavljanja, kao i svaka osoba koja veruje u međunarodne zakone i pravdu, i stoga mi je cilj da podržim svakoga da se brani protiv takvih zlostavljanja sa svim mogućim sredstvima.


     Optuživali su me da sam portparol libijske vlade, ali istina izlazi na videlo, sve što je bivša libijska vlada govorila bilo je tačno, a sve što su javljali mejnstrim zapadni mediji pokazalo se kao pogrešno:


- pobuna JE bila naoružana od prvog dana ustanka, ovo je potvrdio detaljan izveštaj Amnesty International-a prošle godine, dakle nije se radilo o "mirnom pokretu"
- pobunjenici JESU bili povezani sa zapadnim tajnim službama sa kojima su pomogli da orkestriraju NATO-ov blitzkrieg
- NTC NIJE sposoban da vodi zemlju i narod ih odbija
- pobunjenici IMAJU rasističke, ali i genocidne, namere prema sub-saharskom stanovništvu i prema trećini Libijaca koji imaju tamniju boju kože
- Gadafijeve snage NISU izvodile vazdušne napade protiv demonstranata i nije bilo masovnog silovanja, štaviše Amnesty International javlja kako nije bilo NIKAKVOG silovanja
- U Bengaziju NIJE ubijeno 10,000 ljudi od strane Gadafijeve vojske, kako su mediji javljali, već 110 - ponovo, brojke Amnesty Internationala - i to ubijenih na obe strane, pre NATO napada.


     Po svakom pitanju Gadafijeva vlada, njene brojke i analize pokazale su se daleko tačnijim od onog što je javljao NTC i zapadni mediji. Stoga, svaki novinar koji je izveštavao o ovim događanjima je zasigurno morao zvučati kao "portparol vlade", jer ono što je tadašnja vlada govorila bilo je potpuno tačno, a sada je to i potvrđeno.