 |
| VINARI KREDITIRALI KOLEKCIONARA RASIPNIKA |
Midl je čuo za Vermerovo delo "Hrist sa ženom uhvaćenom u preljubi" i septembra 1943. odneo je na pregled. Ni njeno poreklo nije se moglo utvrditi precizno, a cena je bila preterana dva miliona holandskih florina. Vermer je među nacističkim vođama bio veoma popularan, a Gering je silno želeo tu sliku jer ga firer lišio i Vermera iz zbirke Černin. Od slike nije mogao da se odvoji, držao ju je mesecima i na kraju primenio svoje omiljeno sredstvo nabavke bez gubitaka: zamenu. Midl je dobio 150 drugorazrednih slika iz Geringovog ogromnog inventara. Ipak, Midl je živeo na visokoj nozi, organizujući raskošne večere u svom novom zamku Nijenrode. Čak je i žena nacističkog guvernera Beča Baldura fon Širaha bila zadivljena njegovom izdašnošću. Tako visoko profisilani gosti obično su vođeni u obilazak depoa gde je Midl držao zaplenjene predmete, nakit i odeću. Kad je frau Fon Širah, zgrožena, odbila da izabere bilo šta za sebe, Midl ju je razveselio poklonivši joj jedan mali primerak ranog italijanskog "primitivizma", koji je strgao sa zidova Nijenrodea.
Mrzovoljni Hitlerov diler Hans Pose, ni nalik na Geringa, izbegavao je amsterdamski ekskluzivni život i ostajao u sumornom haškom hotelu "Central". On nije bio nimalo zadovoljan trgovinom koja se razvila u Holandiji jer je bila otvorena za sve, i uporno je urgirao kod Bormana da nagovori Hitlera da izda pravila koja bi rezervisala prve izbore za Linc. Čak je predložio da se privatne kupovine ograniče na 2.000 florina. Hitler je to odbio jer procvat holandskog tržišta nije nimalo štetio ekonomiji. Pose je uglavnom radije poslovao direktno sa kolekcionarima, ostavljajući pregovore svojim potčinjenima. Njegov prvi instinkt bio je da prati zbirke najvišeg ranga.
Takva, mada upletena u finansijske probleme i u Holandiji i u Francuskoj, pripadala je Fricu Manhajmeru, bivšem direktoru amsterdamskog ogranka Mendelsonove banke. Ovo je bio ogroman skup od preko 3.000 predmeta, od slika, nakita i nameštaja, do posebno jake zbirke dekorativne umetnosti germanskog porekla. Manhajmer, Nemac koji je 1936. silom prilika postao holandski građanin, živeo je uglavnom u Amsterdamu. No voleo je i Francusku i 1933. je kupio veliku kuću kraj Pariza, kao i nekoliko drugih imanja. Sve ove nekretnine, i njegova zbirka, finansirane su preko banke Mendelson, kao i pozajmice koje je davao izbeglicama koje su dolazile preko Holandije. Do 1924. njegov dug je bio toliko velik da je i njegova banka insistirala na preventivnom ugovoru. Manhajmer je morao da obeća da će prestati sa kolekcionarstvom. Obećanje nije ispunio. Umro je u Francuskoj 1939, nekoliko meseci pošto se oženio mladom ženom. U isto vreme, banka Mendelson našla se u velikim poteškoćama i svoja vrata zatvorila. Manhajmerovo imanje zapalo je u bankrot, a uz to on nije plaćao ni poreze. Inspekcijom njegove kuće u Amsterdamu otkriveno je da je veliki deo najvažnijih umetničkih predmeta nestao. Ono što je ostalo namenjeno je za prodaju da se isplati država Holandija, ali zajmodavci su to odložili jer je u međuvremenu počeo rat u Poljskoj i tržište je bilo u lošem stanju. Otkriveno je i da su nestali predmeti preneti na ime Manhajmerove žene i složenom operacijom odneti u Pariz i London. Mendelsonovi zajmodavci su u Engleskoj i Francuskoj podigli još komplikovanije optužbe. Ubrzo se ispostavilo da je gospođa Manhjamer sa sobom na jug Francuske odnela 27 slika i da je Manhajmer kupio umetnine vredne neka dva miliona florina, nakon što je obećao da će prestati da se bavi kolekcionarstvom. Slučaj još nije bio rešen kada su Nemci preuzeli vlast u Holandiji. Zajs-Inkvart je prvi pomogao zajmodavcima, kupivši Manhajmerove vinske podrume, koje je u svoju novu rezidenciju dovezao vojnim kamionima. U međuvremenu, i uposleni Midl je kontaktirao sa zajmodavcima i ponudio 7,5 miliona florina za celu zbirku, čiji je deo planirao da da Geringu, a ostatak proda i zadrži profit. No, imao je konkurenciju. Kajetan Milman, koji je saznao za Midlovu ponudu, želeo je da se pozabavi ovom krupnom prodajom preko svog Dinstala i započeo sopstvene pregovore sa Manhajmerovim kustosom koji je u ime zajmodavaca sam izjavio da je spreman da proda zbirku nacističkoj agenciji. Rajhkomesar Zajs-Inkvart nije video razlog za trošenje velikog vladinog novca na zbirku za koju je smatrao da može da se zapleni kao vlasništvo nemačkog jevrejskog izbeglice.
Pose, nestrpljiv da ovo blago doda spisku za Linc, stalno je pritiskao Hitlerovog sekretara Bormana. Njemu su iz Rajhkancelarije objasnili da se firerov dekret, koji mu daje apsolutno pravo zaplene imovine u Austriji, odnosi na sve okupirane teritorije, i da "nemačke" mere imaju prvenstvo nad "lokalnim". No, Milman je otkrio da zajmodavci nisu bili Jevreji, iako vlasnik jeste, pa se ne može pozvati na dekret o zapleni. Tvrdoglavi Zajs-Inkvart i dalje je tvrdio da bi 7,5 miliona florina bilo "poklon zajmodavcima" jer je zbirka, ipak, jevrejska. Pose je opet pisao Bormanu da postoji opasnost da zbirka dopadne ruku "špekulanata, koji bi na aukciji tražili neumerene sume". Hitler je dovoljno čuo. Već sutra Borman je odgovorio Poseu: "Kupićeš zbirku u firerovo ime, a Zajs-Inkvart će sprečiti prodaju drugim strankama". Zajs-Inkvart je uspeo da spusti cenu na 5,5 miliona florina. (Piše: Lin H. Nikolas)
Нема коментара:
Постави коментар