UMETNIČKO BLAGO EVROPE U RALJAMA HITLERA 19: FALSIFIKOVANI HRIST NA VELIKOJ CENI

     Holandski dileri, mada su mnogi imali slične probleme kao i izbeglice, nisu bili gadljivi na učestvovanje u trošenju miliona, a Geringove posete čekali su pomešanih osećanja. Osim Midla, najveći prodavac Nemcima bio je Peter de Bur, šef Holandske asocijacije trgovaca umetničkim delima. I žena mu je bila Jevrejka, a on i njegov brat, koji su imali dvojno švajcarsko državljanstvo, prijavili su se za ulaznu vizu. Pri prvoj poseti avgusta 1940., Gering je najučtivije poljubio ruku gospođe De Bur i vrlo pažljivo pregledao njihovo skladište, ali nije kupio ništa. Čim je otišao, De Burovi su poslali veliki broj slika u tajna skrovišta. Nekoliko dana kasnije rezervisali su rani nemački oltar za Kelnski muzej. Kad je Gering iznenada došao u septembru, odmah je primetio da nema nekih slika i rekao da želi oltar. Uplašeni De Burovi rekli su da su slike prodate, a oltar rezervisan za Keln. Gering se nasmejao i rekao da u diktatorskoj državi to nije nikakav problem i kupio ga zajedno sa 15 drugih slika. Od tad je De Burovima je išlo veoma dobro – aktivno su usluživali glavne nemačke klijente. Obični holandski građani, praveći se da ne znaju ko su De Burovi klijenti, donosili su svoje stvari za prodaju. Do kraja rata, kuća je svojim neprijateljima prodala umetnine (više od trista slika) vredne gotovo dva miliona florina, a sunarodnicima za 2,3 miliona. Kad je počela deportacija Jevreja 1943., De Burovima je odobreno švajcarsko državljanstvo. Trgovina je krenula loše, ali su ostali neki nedovršeni poslovi. Četiri panela Jana Brojgela, uzeta iz njihove skrivene zbirke, data su u zamenu za slobodu njihovog jevrejskog radnika Ota Buša i verenice mu. Slike je trebalo da predaju muzeju iz Linca čim dobiju pismeni dokaz da su Bušovi "prešli granicu neutralne teritorije". Brojgelovi radovi su otišli u Drezden, dok ih nije progutao plamen kad je grad bombardovan. 

RAŽALOVANI PILOT GERING
RAZBUCAO GALERIJE

     Firma kojoj je neko vreme išlo dobro pripadala je Natanu Kacu iz Direna, kraj Arnema. Predstavništvo u Hagu otvorio je 1. maja 1940., baš na vreme da učestvuje u nadolazećem usponu. Ta mala kuća, pomognuta otvaranjem ogranka u Švajcarskoj, od skromnih početaka do velikih poslova došla je brzo. Izuzetno dobre Kacove slike, za koje su svi znali da su tamo, nikad nisu stavljene na tržište. Nemci su to dozvolili jer je Kac došao do glavnih dela nekih važnih zbirki. Za Geringa je 1941. nabavio Rembrantovu sliku "Portret Saskije" iz 1630. i Van Dajkov "Portret porodice". No, pravi razlog da Kac preživi je njegova vezi sa udovicom Ota Lanca, bivšeg švajcarskog konzula u Holandiji, kojoj je pripala zbirka "Šmit-Degener". 


     Lični dileri Hitlera i Geringa, Pose i Hofer žudeli su za ovom grupom uglavnom italijanskih radova neujednačenog kvaliteta, uz druge koji su se sa gospođom Lanc vratili u Bazel. Pose je predložio fireru da zadrži krem zbirke, a ostatak, koji bi sigurno doneo velike sume, proda na aukciji. Gospođa Lanc je odbijala da posluje bilo sa kim sem sa Kacom i tražila je dva miliona švajcarskih franaka. Gering nije mogao da nabavi toliko deviza, pa je Pose, zahvaljujući direktnoj vezi sa Hitlerom, pobedio. I švajcarska viza za Kaca je bila deo dogovora jer ju je bilo mnogo teže nabaviti nego novac. Pose je zahtev za vizu poslao Bormanu, uz predlog da on razgovara sa ozloglašenim general-pukovnikom SS-a Hajdrihom jer je Kac Jevrej. Poseova moć je bila tolika da je Kac otišao u Bazel krajem 1941, gde je ostao tokom celog rata. 


     Aferi nije bio kraj. Kao uzdarje za Rembrantov "Portret muškarca", 26 drugih Kacovih rođaka dobilo je navodno vizu za Španiju, odakle su mogli da nastave za Ameriku. Pose je otišao u Bazel i tamo na španskoj granici lično razgovarao s nemačkim zvaničnicima da bi bio siguran da su pušteni; i tek tad je Rembrant predat. Ipak, Kacova majka je puštena iz konc-logora u Vestbruku u zamenu za sliku koju je visoki SS zvaničnik želeo da pokloni Hitleru za rođendan.


     Gering u svojim poslovanjima nikad nije bio neprijatan. Stizao bi svojim raskošnim vozom, zajedno sa ogromnom kadom i falangama elegantno uniformisanih ađutanata, i dobro raspoložen išao od galerije do galerije. Čak i najugroženiji su se slagali da je imao određeni šarm. A tek sume novca koje je trošio! Poslovi koji su uključivali manje prijatne ljudske i finansijske situacije ostavljani su onima poput Hofera i Midla. Nejevrejska Hogendajkova kuća bila je Geringovo posebno omiljeno mesto. Zahvaljujući Hoferovim dogovorima, uvek su ga čekali radovi visokog kvaliteta, ali koji su bili nečuveno skupi. Gering, koga je izgleda zabavljao ovaj tvrdi orah od trgovca, tokom rata je odavde otkupio 42 slike. 


     Hogendajk je postao posebno poznat kao trgovac umetninama izvanrednom serijom Vermera koji su izašli na svetlo tokom okupacije i za velike novce prodao ih je holandskim kolekcionarima i muzejima. Kasnije se ispostavilo da su to zapravo bili briljantni falsifikati koje je radio neostvareni umetnik Hans van Megeren. Hogendajk nije bio jedini koji se prevario. De Bur je 1943. probao da proda i "Hrista u kući Marte i Marije", koju je Geringu procenjen kao original. Hofer je odbio da ga kupi zbog cene i stanja u kojem je bio. Fos, direktor Linca, smatrao je da je falsifikat. Holandski muzeji, prestravljeni da će izgubiti nacionalno blago, odmah su je zgrabili. (Piše: Lin H. Nikolas)