Libijska ratna drama polako se približava kraju, ostao je još samo grad Sirt kao nekakvo uporište pukovnika Gadafija, pri čemu će najverovantije i oni koji u tom gradu još podržavaju pukovnika, za dva dana prestati da to čine. Kako i zašto? Pa zato što većina onih koji sada udaraju po Gadafiju do juče su mu klicali. Isti ljudi koji su mu pre mesec dana na Zelenom trgu u Tripoliju davali podršku sada mu na istom mestu izriču smrtnu presudu. Zapadnjaci bi rekli: ''arapska posla''.Pre mesec dana vraćao sam se iz Tripolija, preko Zavije i Sabrate, za granični prelaz Ras Džedir na libijsko-tuniskoj granici. Nigde putem nisam video niti jedan libijski tenk, niti grupe vojnika, samo po dva, tri nekakva teritorijalca na ček-pointima. Zapravo, za moja tri boravka u Libiji tokom ovog rata video sam u Misurati dva tenka i jedno borbeno vozilo pešadije Gadafijevih snaga. U Ras Lanufu i u Bregi čak ni to. Pretpostaljao sam da Gadafi svoje glavne snage čuva za eventualnu kopnenu intervenciju NATO-a, i da ne želi da ih izloži vazdušnim udarima NATO avijacije i krstarećih raketa. Ustvari, libijska armija bila je pasivna i zbog potpune tehničke neispravnosti i zbog toga što je bila slabije plaćena u odnosu na jedinice pod komandom Gadafijevih sinova.
Vojnici libijske vojske imali su mesečnu platu do 400 evra, u formacijama Gadafijevih sinova plata je bila oko 4.000 evra. Generali libijske vojske držali su se po strani u ovom ratu, jedan vazduhoplovni general mi nije smeo da kaže šta misli o ovom ratu ni kada smo bili sami na otvorenom prostoru i kada sam mu obećao da neću objaviti njegovo mišljenje. Jedan drugi general priznao mi je da je libijska vojska samo na papiru imala brojnu ratnu tehniku, ali da je u praksi sve to bilo neispravno.
No, i pored svega toga, sve do 20. avgusta Gadafi je manje više uspešno držao frontove: na istoku između Brege i Aždabije, na zapadu je put ka tuniskoj granici bio otvoren i slobodan, na jugu pobunjenici nisu uspevali da trajnije zauzmu Garijan, u Tripoliju je bilo mirno. Istina, Gadafiju je bila ostala samo jedna rafinerija benzina, ona u Zaviji. Za to vreme NATO je danonoćno bombardovao sve ciljeve koji su bili pod kontrolom Gadafija, od televizije do civilnih kuća. Uz poneko izvinjenje, ''žalimo, kolateralna šteta''. Istovremeno, NATO je naoružavao i obučavao pobunjenike, u njihove redove stigli su i zapadni ''vojni savetnici'', zapravo komandosi u civilu. Na kraju su i britanski helikopteri ''apač'' direktno krčili put pobunjenicima do Tripolija.
Naime, po priznanju samih pobunjenika operacija ulaska u Tripoli isplanirana je u saradnji sa NATO-om. Početak operacije 20. avgust ujutro. NATO desantni brodovi prvo su u luci Zavije iskrcali pobunjenike i njihove tenkove T-55, tehnika prethodno zarobljena kod Tobruka i Bengazija, da bi zatim usledilo iskrcavanje oko 1000 pobunjenika u luci Tripolija. Niko na Zapadu da postavi pitanje otkuda pobunjenički tenkovi T-55 u Zaviji? Kako su tamo stigli? Da nisu plivali morem od Bengazija, najmanje 1600 kilometara? U Zaviji veliki diktator Gadafi nije imao tenkove.
Jasno je da je NATO pomorskim manevrom i logistikom omogućio ulazak pobunjenika u Tripoli. Jer, kolona pobunjenika se od Zavije do Tripolija samo prošetala bez ikakvog otpora, jer je iz vazduha bila štićena ''apačima''. Kasarna libijske vojske sa leve strane tog puta ka Tripoliju, brigada ''Kamis'', koja je navodno zauzeta posle teških borbi, bila je odavno prazna, tu nije bilo nikakvih borbi i to je još jedna medijska manipulacija ovog rata. Baš kao i predstava na lažnom Zelenom trgu u Tripoliju, napravljenom u Kataru, a emitovana na Al džaziri. Pa ''hapšenje'' Gadafijevih sinova. Pa ministar odbrane Velike Britanije kaže ''da je Gadafi pobegao u Venecuelu''. I to mu je druga takva izjava, jedna na početku rata i sada opet. Ministar odbrane Velike Britanije? Bog neka sačuva Kraljicu.
U medijskom ratu u i oko Libije bilo je svega i ima još svačega. Od priče o navodnom ''srpskom pilotu Damjanu, koji leti za Gadafija'', do ''srpskih snajperista i srpskog generala koji je savetovao Gadafija''. I sve je to zapadnim medijima navodno preneo nekakav bivši oficir JNA, inače Hrvat ''Mario''. Nebuloza do nebuloze. ''Tajmova'' priča da se maskiraju zapadni komandosi kod pobunjenika.
Naime, petorica naših državljana, koje su pobunjenici zarobili kraj aerodroma u Tripoliju, nisu nikakvi snajperisti, niti avanturisti. Ljudi su stigli u Tripoli 12. avgusta, kada je u gradu bilo mirno, a Gadafi držao sve veće gradove osim Bengazija, Tobruka i Misurate. U to vreme, u Tripoli su se vraćali i vratili mnogi naši radnici, koji su u aprilu i maju napustili Libiju. Tako su se u julu i početkom avgusta u Tripoli vratili i mnogi radnici iz BiH, koji rade u fabrici vode i sokova koja je vlasništvo bosansko-libijske kompanije.
Snajperista se ne postaje za mesec dana, osim toga pogledajte vojne kartone tih ljudi i vidite da li su uopšte služili vojsku i koja im je specijalnost. To je bar lako. Gadafi možda nije potpuno uračunljiv, ali sigurno nije glup da zapošljava nekakve ''snajperiste'' iz Srbije. Posebno ne generale iz Srbije. Posle iskustva Iraka, kada je Beograd uoči invazije na Irak 2003. predao Amerikancima svu tehničku i vojnu dokumentaciju šta je sve SFRJ radila i izgradila u Iraku, Gadafi je što se tiče Srbije postao mnogo oprezniji.
Gadafijevu vojsku godinama su naoružavali Francuzi, Belgijanci, Sovjeti, Britanci, Italijani i Nemci. Jugoslavija je osamdesetih godina prodala Libiji oko 100 školsko-borbenih aviona ''galeb'' i ''jastreb''. I izgradila pomorsku akademiju u Misurati, koju su Amerikanci srušili u bombardovanju 1986. Nemci su Gadafiju izgradili podzemne bunkere i fabrike koje su mogle da proizvode hemijsko oružje. Gadafi je obožavao Romela. A njegov sin Plejboj zečicu Talitu van Zon. Lepa Holanđanka je skočila sa balkona i pobegla pobunjenicima.
Kakav rat, takvi i sinovi, ali i pobunjenici... (Miroslav Lazanski, 31.08.2011.)
Нема коментара:
Постави коментар