LIBIJA: DOŠLO CARA DO DUVARA

LIBIJSKI POBUNJENICI TRAŽE 3.000.000.000$

     Pobunjenici su sklopili ugovor sa NATO-om da svaki ispaljeni metak, svaku tonu goriva za avione i brodove, posle rušenja Gadafija, Libija plati svojom naftom


     Arogantna floskula zapadnih medija da su u građanskom ratu u Libiji sva zla samo na jednoj strani, da ih čini samo režim u Tripoliju, sada je konačno razbijena: američki mediji javljaju da pobunjenici pljačkaju i pale kuće i zlostavljaju civile. "Hjuman rajts voč" objavljuje spisak i pregled svih kršenja međunarodnih normi koje su pobunjenici u Libiji počinili. Kada sam ja na ovim stranicama pre četiri meseca napisao da pobunjenici pale i pljačkaju, onda su me neki odmah kritikovali zbog pristrasnosti. Naravno, radovati se sada što na Zapadu, ipak, poneko s vremena na vreme, i izađe iz medijske jednostranosti bilo bi u intelektualnom smislu nečasno. Jer za sve ljude i sve narode važi isto pravilo: niko se neće zabrinuti dok događaji ne doteraju cara do duvara. Šta je to, sa stanovišta Zapada, dovelo sada cara do duvara u Libiji?

PREUZETI KONTROLU NAD NAFTNIM GRADOM

     Dinamika građanskog rata, a takav se uz direktnu pomoć NATO-a jednoj strani u ratu upravo i vodi u Libiji, nije razarajuća samo zbog žestine ratnih dejstava. Mnogo je važnija okolnost da ovaj rat može da potraje duže nego što je bilo ko očekivao. Budući da se nade u bolju budućnost ruše svakim novim danom sukoba i da privreda Libije gubi na značaju, ekonomija građanskog rata sve više upada u tipičnu deinvesticionu spiralu: neposredno raspoloživi resursi sada se nemilosrdno eksploatišu, a novih investicija nema. Sa druge strane, pobunjenici su već sklopili ugovor sa NATO-om da svaki ispaljeni metak NATO-a, svaku tonu goriva za avione i brodove NATO-a u ratu protiv vlade u Tripoliju i pukovnika Gadafija Libija posle rušenja Gadafija plati svojom naftom. NATO je ovde biznis firma koja obezbeđuje sopstveni opstanak na vojnoj i političkoj sceni, svoje direktne troškove, a u krajnjem slučaju i tržište za kompanije iz svojih država koje će stići posle rata u Libiju. Problem je što će preusmeravanje sa ratnih na mirnodopske okolnosti, navikavanje na život bez nasilja i mentalno preoblikovanje svih u Libiji biti sve teže što rat bude duže trajao. Osim toga, svako ko interveniše u tuđem građanskom ratu mora da zna da tamo uvek ima onih koji imaju interesa da taj rat potraje.

PRESUŠILI SA NOVCEM 

     U Libiji imamo i sve znakove privatizacije rata. Civili se oblače u uniforme i nose oružje, a NATO ih podržava i brani kao "civile". U Misurati i Tripoliju stambene četvrti i bojno polje postali su jedno. Misuratu gađaju vladine snage, a Tripoli bombarduje avijacija NATO-a. Imamo i lokalne gospodare rata i međunarodne plaćenike, Gadafijevi sinovi komanduju svojim specijalnim jedinicama, država Libija kao da je izgubila monopol upotrebe sile.

SAKROZI I MAHMUD DŽIBRIL, VOĐA POBUNJENIKA

POBUNJENICI U MISRATI

     Očekivanja Zapada da će vojna intervencija u Libiji, uz pomoć pobunjenika, dovesti do brzog pada režima pukovnika Gadafija nisu se ostvarila. Građanski rat brzo zalazi u sve pore libijskog društva koje postoji kroz plemensku organizaciju. Ukoliko bi pobunjenici ušli u Tripoli bilo bi krvi do kolena. Ukoliko bi Gadafijeve snage ušle u Bengazi bilo bi krvi do kolena. Zapad jednostavno ne razume arapski svet i princip vlasti i osvete. Dinamiku građanskog rata možete brzo slomiti samo na tri načina: brzom vojnom pobedom jedne strane, brzim sklapanjem mirovnog sporazuma dok ne potekne mnogo krvi, ili stranom vojnom intervencijom, pri čemu strane trupe moraju da umarširaju u Libiju da osiguraju mukotrpni mirovni proces. Primeri Avganistana i Iraka pokazuju koliko je sve to teško i dugotrajno. Bez obzira na libijsku naftu, pitanje je koje se to države na Zapadu mogu sada nositi sa još jednim potencijalnim Irakom i Avganistanom i samoubicama koje ubijaju zapadne vojnike. Uspeh strane vojne intervencije zavisi od mnogih faktora koji se svi i ne mogu kontrolisati. Vojnim sredstvima možete da proizvedete mir u smislu prekida nasilja, stvarni mir može da proistekne samo iz ukupno oslobođenog društva.

LIBIJSKI POBUNJENICI SMATRAJU
DA NATO DELUJE PRESPORO

     Dok avet bankrotstva kruži Zapadom, Evropa na primeru Libije, zapravo, manifestuje i varvarizam i plemenski rasizam. Plemenski rasizam jeste podržavanje avionima NATO-a jednih plemena u Libiji protiv drugih, ignorisanje tragedije brodolomaca koji napuštaju ratom zahvaćeno područje i sprečavanje njihovog kretanja ka državama EU, odnos prema imigrantima, latentne predrasude prema manjinama, posebno prema onima koji su druge rase i drugačije kulture poreklom van Evrope.


     U uslovima kada je tradicionalna levica u Evropi doživela slom, kada evropsku srednju klasu definiše politički promiskuitet, kada je u demokratiji izbor zamenjen političkim tržištem, gde se asortiman proizvoda skoro i ne razlikuje, kada su demokratija i tržište opasno isprepleteni, pa je, recimo, Berluskoni i premijer i medijski gazda, izgleda da je zaista i došlo cara do duvara. Italijani bi da izađu iz libijskog košmara, Francuzi i Britanci strahuju da se ne ponovi Suec 1956. godine, Amerikanci diskretno likuju, a pukovnik Gadafi bi verovatno hteo da bude novi Gamal Abdel Naser.

POBUNJENICI NE ŽELE MIROVNI PLAN

     Zbog svega toga, prvi tekstovi u zapadnim medijima da pobunjenici pale i pljačkaju i nisu slučajni.

    (Miroslav Lazanski, 16.07.2011.)