LE MONDE: SARKOZIJEV LIČNI RAT

     To je njegov rat. Nikola Sarkozi želi da zna svaki detalj svake bitke. Čak je i naučio imena distrikta u libijskim gradovima koja pobunjenici treba da preuzmu. Proučavao je mape puteva koji vode ka Tripoliju, on je jednostavno fasciniran ovom vojnom operacijom, koju je i pokrenuo, piše francuski liste Le Monde.

     Neki ratovi imaju veoma ličan pečat. Kada se govori o NATO intervenciji na Kosovu 1999., neki ga nazivaju ''ratom Medlin Olbrajt'', Klintonove državne sekretarke Sjedinjenih Država koja je provela deo svog detinjstva u centralnoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.


     Nikola Sarkozi je uskočio u libijsku avanturu kao nekoliko zapadnih lidera koji su to uradili pre njega u post-hladnoratovskim krizama. Naravno, on je video pobunu kao mogućnost političkog kambeka i više od toga, šansu za promenu strateškog položaja Francuske u arapskom svetu. Za njega, to je bio povratak na teme iz izborne kampanje 2007. godine kada je obećao da će Francuska ''biti rame uz rame sa potlačenima''.


     Prošlog avgusta, na nosaču aviona "Šarl de Gol" Sarkozi je jasno aludirao na ''konstantnu posvećenost Francuske na svakom mestu gde su sloboda ljudi i demokratija ugroženi''. Privatno, kada je govorio o Gadafiju koristio je fraze poput - ''nateraćemo ga proguta prašinu'' ili ''bacićemo ga na kolena''.

Dani prijateljstva:
Sarkozi i Gadafi ispred palate Bab Aziza u Tripoliju

     Rat u Libiji je bio put za oporavak Sarkozijevog ugleda. Pobune u Tunisu i Egiptu su bacile francusku diplomatiju u očajanje, posebno nakon apsurdnog apela tuniskog diktatora Bena Alija Francuskoj da pošalje policijske snage da mu pomognu.   


     Govoreći o situaciji u Libiji, Sarkozi je često aludirao na ono što se desilo u Srebrenici 1995. godine, najgori masakr od Drugog svetskog rata u Evropi. Prošlog juna u Briselu, on je besno uzvratio na novinarsko pitanje o rizicima libijske kampanje.


     ''Danas bi Bengazi, grad od milion stanovnika, bio počiščen sa mape. U Srebrenici je 8.000 ljudi je trebalo da bude zaštićeno demokratijom!''. 


     Kako kažu izvori koji su radili sa njim na važnim pitanjima, Sarkozi je opsednut poređenjem sa bivšim francuskim predsednicima Miteranom i Širakom. On želi obojicu da nadvisi na međunarodnoj sceni, prvo kako se Miteran nosio sa ratom u Bosni i kako je Širak rukovao onim što se dešavalo u Avganistanu ili Obali Slonovače.   


     Libija je bila prvi test za Sarkozija, koji je prvi francuski predsednik koji nikada lično nije učestvovao u nekom ratu. Sarkozi je obavio svoju vojnu dužnost 1978., u kancelariji ratnog vazduhoplovstva u Parizu. Kako je govorio bivši Širakov savetnik; ''Sarkozi nema vojnu kulturu, za razliku od Širaka koji voli tu kulturu iako ne voli generale''. 


      Širak je voleo da kaže svojim kolegama: ''Rat je najgora solucija''. Kada je Sarkozi pozdravio vojne lidere libijske pobune prošlog aprila i juna, on se bacio na proučavanje ratne strategije, što je pitanje koje je obično ostavljeno savetnicima. 


     Nikola Sarkozi je zaista želeo da pobedi Gadafija. Ovaj rat se pretvorio u duel između dva čoveka. Gadafi ''je uvek vređao'' i optuživao Sarkozija da je bacio oko na libijsku naftu, nešto Gadafi ''nije mogao da zaboravi'', kaže francuski ekspert za arapski svet koji poznaje francuskog predsednika veoma dobro. 


     Priča o Sarkoziju i Gadafiju je imala dosta obrta pre nego što je potonula u nasilje. Tokom 2007. Sarkozi je prvo oduševljen idejom ''bavljenja'' libijskim liderom. Bio je odlučan da ostvari uspeh tamo gde drugi nisu uspeli. Ranije tokom njegovog mandata, Sarkozi je intervenisao u slučaju bugarskih medicinskih sestara, čak šaljući tadašnju suprugu Sesil nekoliko puta u Tripoli.

Intimni razgovori: ''Znam tog tipa, totalno je lud''!

     U januaru 2008. jedna diplomatska depeša koju je objavio WikiLeaks je otkrila da je Nikola Sarkozi ''verovao da je moguće pokušati popraviti loše momke poput Gadafija''. Nakon Gadafijeve neverovatne posete Francuskoj, kada je razapeo svoj poznati šator na sred Pariza, Sarkozi je odlučio da mu okrene leđa i zaključio da libijski lider pati od ozbiljnih psihičkih bolesti.  


     Stalno je ponavljao svojim kolegama tokom operacija u Libiji: ''Znam tog tipa, totalno je lud''!


     Trećeg dana Gadafijeve posete Parizu u decembru 2007. Nikola Sarkozi više nije mogao da ga podnese: ''Ne želim da ga vidim više''!


     Nešto pre toga Gadafi je dao dugačak govor o ''opsesiji'' ženama u Francuskoj i pozvao nezadovoljnu omladinu u predgrađima "da ustane''. 


     U to vreme, vođeni su pregovori o prodaji vojne opreme između dve zemlje, ali nikada nije došlo do potpisivanja ugovora. Ipak, francuski predsednik i proizvođači oružja u zemlji su tada bili spremni da naoružavaju Gadafijeve trupe. 


     Međutim, rat 2011. je priveo kraju ovu politiku opasnih veza na dosta spektakularan način. 


     U Francuskoj, odluku o upotrebi vojne sile izvan granica može doneti samo predsednik, koji je i na čelu vojske. Uprkos nekim poteškoćama, Francuska ostaje jedna od najmoćnijih vojnih sila. Kako navode francuski visoki zvaničnici, Sarkozijevo otkriće da ima moć poslednje reči u vojnoj intervenciji je bila neka vrsta ''republikanskog prosvećenja''.
(Tekst je preuzet i preveden iz lista Le Monde, e-novine, 01.09.2011.)